Неко, некада (3. део: assbook)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Заронио сам. Иако је у мом телу било толико прозрачности да сам могао плутати изнад доње границе водене масе која ме је окруживала,
спустио сам се на дно и тамо остао.

Постоји ваздушни пролаз у камену. На његовом дну су трагови остављени у танком слоју снега који је ветар нанео. По тим траговима рекло би се да се ту недавно излежавао неки слон са сурлом испруженом према дебелом стаклу које изгледа као екран телевизора на чијем програму сам ја. Слон се излежавао, човек је нешто трубио испред њега. Можда му је преко мегафона галамио на уво покушавајући да га дресира.

Поред дебелог стакла које изгледа као екран телевизора на чијем програму сам ја, постављена је табла с необјашњивим описом мог бића, иако сам се и сам, управо због неописивости, препустио опуштању у води кроз коју пролази светлост. Табла је лажна, као и екран, и стена кроз коју пролази ходник који води до мене такође је лажна. Оно што на њој пише може, ваљда, послужити нечијој потреби да дефинише мишљу, али не и осећањима, свет по чијем дну оставља трагове у танком слоју снега. То би, ваљда, могло бити и сасвим довољно за опис на профилу у оквиру неког assbooka. У прилог томе додати фотографију која се може снимити
с друге стране пролаза.