... сссссссссссссс...

Једна бака је пажљиво чувала нешто у руци, није се видело шта. То нешто јој је вероватно било веома значајно, јер се трудила да га не повреди. Повредивост тога нечега што је с толико нежности држала у једној шаци састојала се у растреситости материје. Као да је предмет њене љубави могао исцурити кроз прсте попут најситнијих перлица из детињства, оних најфинијих какве је најтеже набавити а које док се просипају по патосу дочаравају мир кише, производе звук ...сссссссссссссс... што се крцкајући протеже у просторији и стишава после неколико секунди, звук који се може регулисати пропуштањем жељене количине перлица између прстију тако да  хармонија потраје што дуже. Можда и не можемо сазнати шта је с толико љубави посматрала у својој шаци, али за утеху знамо да је у потрази за сигурним местом где би то могла сместити претурила кутијицу са комоде из које су се по паркету просули ситни бели бисери.