Неко, некада (8. део: Оно за чиме се путује даље)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Све је пут. Чак и када стојимо у месту и одбијамо било какав покрет, налазимо се на свом путу. А да ли можемо с раскрсница на мапи сопствених дланова не закорачити на друмске раскрснице у чије смо мреже уплетени, остаје нејасно. Баш као што је нејасно питање, а у ствари најинтимније лично, да ли су снови део стварности или тек некакво складиште,
магацин предела, ликова и доживљаја који одбијају да постоје.

           

У том случају, шта с једним пределом који сам лично сањао а који се налази на фотографији коју нисам снимио ја? На њему онај који фотографише, или онај други који то сања, стоји на раскрсници и посматра дрвореде поред пута који га одводе далеко, до хоризонта, иако се већ налази
далеко од куће.

Оно за чиме још даље путује неко ко се већ налази далеко од куће може бити нека неизвесна тачка на хоризонту, циљ који је увек у дослуху с ритмовима наших покрета. У томе је можда, у жељи да спрече стално путовање сопственог видокруга, тајна оних који одбијају сваки покрет. Неко ко је фотографисани предео сањао у једном тренутку ће се вратити сопственом сну, и на тај начин тумачити фотографију некога ко је, некада, снимио сањани предео.

Као ја сад, што се враћам на почетак већ написане реченице. Оно за чиме још даље путује неко ко се већ налази далеко од куће може бити нека неизвесна тачка на хоризонту, тачка која представља наоштрено срце оловке којом неко исцртава путеве и читав предео, или оставља свој недокучиви рукопис радозналима да га траже и дешифрују по читавом свету. То сиво срце само је дно по којем они што имају потребу да све дефинишу мишљу, али не и осећањима, остављају трагове у танком слоју снега. Само дно. А даљине су, претворене у дубине, говориле да смо до тада умели гледати само с дна. Ако погледамо увис, изнад сивила тог далеког срца које исписује неко исто тако удаљено писмо или исцртава читаве пределе којима се крећемо а можда и нас саме, можемо видети више светла. Над графитом тог срца, који је потрошни материјал, налази се део оловке који држи нечија рука. Али ми то не можемо видети, нити фотографисати. То су предели слутњи и снова, који нису меродавни на овом свету. Необично је ипак то што, ако гледамо довољно дуго и предано, изнад графита тог, такозваног срца, можемо спознати и облик на небу који представља срце онако како га заљубљени замишљају и, ту и тамо, црткају. А можда онај који фотографише стоји на раскрсници и посматра управо тај призор на небу. Можда и он зна да је све то део нечијег сна, и можда је фотографија његов начин на који изражава жељу да га задржи што дуже.

Где је тај предео, ова раскрсница, на чијем длану? Требало би да је на оба.