Могао бих
написати причу о два дела, два лика једне велике приче који се траже и после пуно
тумарања проналазе. Најзад могу поделити своја искуства у току ишчекивања сусрета, и свега пола странице, колико је остало до краја заједничке књиге. Могу се посматрати с нескривеном радошћу, могу се без изговора речи
волети, али се не могу досетити: каква је то веза између њих? Шта их је гонило
да свако од њих, на своме делу приче, сања оно друго? Љубав је, када је
престала бити мером, постала чиста радост.
Помало је
чудно одрећи се квантитета, збуњује недостатак речи и доказног материјала пред
очима, остаје само оно иза њих, као одраз осмеха. И осмех сам, док се погледи привикавају на стварност.
Сада, кад
је дошло до сусрета, може се било шта. Могло би се само сести на неки степеник,
било који, и то би било довољно. Једно поред другог.
Нема коментара:
Постави коментар