Могао бих написати причу о лику
који се повремено појављује на дну моје шољице. Кад сркнем мало кафе, погледа
ме из талога. Само прогвири али га често, и поред његове маске, упецам.
При првим гутљајима није га било.
Додуше, ни талога. Или се тада боље скривао, или се само у талогу креће.
Елем, најпре коса, па чело, затим
обрве и тако даље до врха носа, никада даље од тога. Од те тачке, као да спозна
своју примећеност, читав лик почиње да добија непрепознатљив изглед, расплинут
кружницама по неравној површини. Као лик насликан по вулканском терену. Као лик
насликан на површини Месеца.
Гледам, да трепнувши не пропустим
тај секунд плиме у коме се он најјасније може уочити.
Знам, свака осека вратиће га назад
на његов Месец.
Нема коментара:
Постави коментар