Никада раније нисам комуницирао
са радницом у кабини наплатне рампе на ауто-путу. Никада, до вечерас. Киша је
престала да пада у тачно договореном тренутку, па сам могао отворити прозор и
нешто пре него што смо се појавили у четвртастим оквирима једно наспрам другог.
Тамо где се њој налазио осмех, мени је био заденут плазма кекс.
„Извини, која ти је то радио-станица?“
„Није радио. То је диск. Овај.“
Покажем јој омот диска. World of Flamenco. Spanish Passion. Помислио
сам како ће сада тражити да причекам док овај наслов запише јер намерава да
употпуни своју музичку колекцију. Па наравно. Кошуља са стилом, око врата
марама, одмах се по изгледу видело да бисмо могли имати сличан укус. И тај
осмех. Све на свом месту.
„Ја никада не бих слушала неку
такву музику.“
Спустим омот у преграду испод
плејера. Завршим причу тиме како се никад не зна шта се може заволети негде
успут. Сажваћем кекс. Путујем сам. Враћам песму на почетак и додајем гас. Finita Imperio. Silencia en la noche.
https://www.youtube.com/watch?v=QWnga3jWaoo&ab_channel=FinitaImperio-Topic
Никад се не зна.
ОдговориИзбриши