Рећи много тога с мало речи

Због вас некада журим. Због вас, некада не стигнем тамо одакле сам кренуо. Још сам нешто желео рећи, много тога с мало речи. Али, како сада ствари стоје, ништа од тога. Као замену за њих, набацаћу неке недавне тренутке, расејаћу их да се можда претворе у приче које настају после читања ових редова. Ту је неки пут. Ту је асфалт, ту су светла, вештачка, туда људи пролазе. Негде у тој гужви, а опет некако изван ње, када смо остали сами, говориш ми, Ти си луд... Сасвим луд... Баш као ја..., после чега остајем потпуно сам у једном граду чије име овде не желим да наведем, у једној кући у којој ме увек приме, у које год доба дана или ноћи се појавио. Самцијат, и то ми у том тренутку, што је помало чудно с обзиром да се ради о мени, смета. Користим телефон, Хало. Ти си. Овде ја. Не спаваш? Знао сам. Ту сам. Долазиш? Добро. Важи. Чекам те. Видимо се. Доћи ће, ето, врло ускоро, закључујем из тог разговора, и нешто што је постало тешко биће лакше.