Сунце које је скувало себе

У посуди у којој је Сунце скувало себе изгорела је маса којој ту и није било место. Као смеса за палачинке заборављена од стране кувара у тренутку када му је можда зазвонио телефон. Као тесто настало сушењем смесе за палачинке. Заборављене од стране кувара. У тренутку. Када му је можда зазвонио телефон.

Жуто (сједињено са белим), излегнуће се у Сунце које је скувало себе. Огромни црви, та чеда лажне светлости, само су болест нестварних обличја у најфинијој тами. Жуто (сједињено са црним), излегнуће се у црве који под земљом чекају да постану нечије небо. Сићушно Сунце, та жива срж белине дана, иако их је родило на самрти, више им ништа не може.

Сенка особе која држи сенку апарата из које сенка телефонских импулса односи сенку његовог гласа у неки други свет стоји пред замагљеном белином и гледа у небо. Као пред новим рађањем, посматра црни свод над собом и срачунава проценат излечивости битисања под њим, зараженим црвљивом светлошћу. Телефонски импулси одлазе некуда својим, нама незамисливим, путевима. Некуда где ће неко, када му зазвони апарат, заборавити да доврши започети посао.

(Илустрација: Јована Кривокућа)