Врата су се отворила. Нису била ни на
каквом зиду. Пре би се рекло да су лебдела без икаквог ослонца. Лепа, дрвена,
боје лепог дрвета. Осветљена у пуном колориту као и читава околина, околина
саздана од облака.
И тако, отварају се. Та врата која лебде
без икаквог ослонца. Видим да си то урадила ти. Стојиш с друге стране и
радујемо се једно другом посматрајући се кроз оквир врата. Смејеш се радосно,
осећам да то чиним и ја. Очекујем да уђеш. То би ваљда било логично кад неко
отвори врата. Нарочито када се радује некоме кога види са друге стране.
Али не улазиш. Домахујеш ми руком да дођем
ја код тебе. Не чиним то. Иако би то било логично. Нарочито када се радујем
некоме кога видим
са друге стране.
са друге стране.
Нема коментара:
Постави коментар