Неко је,
некада, угледао нешто изнад облака.
И, мада би
многи рекли да тамо заправо нема ничега, пожелео је да то нешто подели с
другима. Да призор, који посредством чула вида претаче у дах, дахом у дух,
пренесе у умове других. Да виде истим очима које су у једном тренутку угледале
нешто, за шта би многи рекли да је ништа, и преселе своје хоризонте изнад
облака.
Изгледало је као да тамо свет тек почиње. Да се још нема шта видети. Да се још нема где стати. Нити шта доживети. А даљине су, претворене у дубине, говориле да смо до
тада умели гледати само с дна. Чврст ослонац одаје онога ко изван њега не уме
постојати, као размажено дете које није желело то да постане, преварено, које
су родитељи у најбољој намери лажима скривали од нечега што су сматрали
забрањеном страном истине.
Пожелео је,
тај поглед, да у душе других доведе нова агрегатна стања постојања. За почетак
биће довољно да неко други, неко у чији ум се пресели призор додиром прста
заустављен у времену, почне чистити снег у жељи да дође до земље на којој ће
направити пут поред којег ће засадити дрво изнад којег ће лебдети облаци и
повремено залити читав предео, учинивши га плоднијим. Уз напомену да тај неко
други, када му је већ дато да барата са стварима и појавама које не примећује,
неће поновити грешке својих предака, да ће подједнако користи имати од обе
половине света.
(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
Нема коментара:
Постави коментар