Можда умем да пишем још само у возовима, док седим на седиштима
из којих се гледа уназад, у смеру одакле се кренуло на пут. Тако имам
неки несвакидашњи доживљај откровења, као да тек гледајући лица оних које сам напустио могу да видим шта се то збило између нас, као да на тај начин могу лакше да проричем прошлост. Пријатније је, признајем, седети на оним другим седиштима, посматрати пределе у које се путује. Тако се може боље припремити за стизање, нарочито у непознатим крајевима,
где понекад нисмо сигурни ни да ли смо у правом возу, оном који нас вози онамо куда желимо. Не жалим се, само кажем: па шта. Па шта ако понекад схватимо како треба хитно да се искрцамо на станици када је воз већ стао, када су путници до исте дестинације већ напустили воз, па зграбимо ранац
у брзини можда заборавивши неку књигу на седишту и грубо се пробијемо до излаза, и искочимо на станици, ма која била. А онда гледамо где смо,
и куда даље.
из којих се гледа уназад, у смеру одакле се кренуло на пут. Тако имам
неки несвакидашњи доживљај откровења, као да тек гледајући лица оних које сам напустио могу да видим шта се то збило између нас, као да на тај начин могу лакше да проричем прошлост. Пријатније је, признајем, седети на оним другим седиштима, посматрати пределе у које се путује. Тако се може боље припремити за стизање, нарочито у непознатим крајевима,
где понекад нисмо сигурни ни да ли смо у правом возу, оном који нас вози онамо куда желимо. Не жалим се, само кажем: па шта. Па шта ако понекад схватимо како треба хитно да се искрцамо на станици када је воз већ стао, када су путници до исте дестинације већ напустили воз, па зграбимо ранац
у брзини можда заборавивши неку књигу на седишту и грубо се пробијемо до излаза, и искочимо на станици, ма која била. А онда гледамо где смо,
и куда даље.
(Rastatt, Немачка, јул 2019.)
Нема коментара:
Постави коментар