Миховил Логар – Моје прве године боравка у Београду

            Увече, на корзоу Кнез-Михаиловом улицом, запазио бих лепоту и пријатност боје гласова младића и девојака. У бучним разговорима, готово као да се препиру, засветлео би самогланик тенорског или баритонског тембра, сребрног сопрана, а реченице би се развиле готово издекламоване, као да смо у позоришту. „Народ певача“, помислих...

            ...У том страственом току животних збивања све је ишло складно. У Београду су се нашли, као код куће, и Јевреји; раније, где год сам био, живели су непожељни, по страни. Овде сам их сретао по славама, имао сам утисак да они славе неког јеврејског свеца. Па још веће чудо! Цигани! Било је међу мојим ученицима и њих. Рекли су ми да је Цигане штитио „Статут грбаљски“ од пре неколико векова јер су се, заједно са Србима, ваљано борили против Турака, а затим и у Балканским ратовима и у Великом светском, исто тако.

            У музичку школу долазили су Муслимани. Па Цинцари. Све домаћи свет, ма које вере био. Навикао сам на горке деобе народности и вере у Аустроугарској монархији; та ширина коју сам затекао у Београду постала ми је идеал у општењу и саобраћању са људима.

(Миховил Логар – „Моје прве године боравка у Београду међу 50 даљих“)