Нешто, не зна се шта

            Нешто се котрља по улицама у мраку, нешто четвртастог облика, боје недефинисане при слабој светлости и у покрету. Нешто, не зна се шта. 
Као да се поштанско сандуче откачило са зида поште или неког другог објекта и котрља низбрдо. Али нигде на видику нема низбрдице, нити се чује звук трења и сударања плочника и лима који би био карактеристичан у том случају.

Или као обична кутија са неколико етикета налепљених по правоугаоним картонским зидовима. Већ неупотребљива, поцепана овим котрљањем или неким случајем пре овог тајанственог дешавања у ноћи. Са неадекватним изразом лица на себи, и то лице је оно што ову појаву чини неспојивом са картонском кутијом. У сваком случају, с неком нејасном наменом све даљом од употребљивости.

Као књига великог формата са пуно страница која је при котрљању почела да се отвара и хаба, ма колико њен повез био добар. Но тамо где би требало да се виде странице као карте разлистаног шпила, назире се само једно око које посматра изнутра, гледа некуда изван књиге без израза који би одговарао нечему мртвом. Без израза, и без икаквог видљивог разлога.

И то нејасно котрљање нечега по улицама у мраку одиграва се поред силуете коју одаје нешто зрачеће светлости, силуете у виду високе и усправне фигуре без реакција, која као да је била спремна на тај чин. То мало светлости, таман толико да се ова фигура може окарактерисати као присуство смрти, чини још једну од особина нечега што се котрља по улицама у мраку, нечега што је четвртастог облика а боје недефинисане при оскудној видљивости и у покрету. Не поштанског сандучета које се откачило са зида поште или неког другог објекта, не обичне картонске кутије са етикетама налепљеним по њеним правоугаоним зидовима, не књиге великог формата са пуно страница која се отвара и хаба. Не зна се чега.