АФРОДИТИНОМ ТОРЗОУ
- обраћање
реинкарнираног античког вајара -
Сенка пада на твоје тело. Пада
тамо одакле почиње израслина звана рука, ако још увек имаш руке. На место из
којег израста лева рука, мислим да бих га без грешке могао назвати раменом.
Одатле, па наниже, и читава лева страна леве дојке ти је осенчена. Ако си тамо
где сам те последњи пут видео, левим боком окренута си према истоку. Осветљена
си, дакле, сунцем на заласку.
Твој лик
могао би бити класика. Окаменити се и трајати. И трајао би да се тако успорено,
трун по трун, одроњава хиљадама година, намрштен, озбиљан или насмејан. У
обраћању мени, или некоме другом, или у необраћању... Како год. Али твој лик,
ако још увек имаш главу, могао би бити класика.
А ти би
могла сада, у овој прилици, у овом обраћању мени, или некоме другом, или
необраћању, да подигнеш једну ногу на неки камен, да је савијеш у колену и
заузмеш одређени део простора, такозвани став. Позу која би била прикладна намрштеном,
озбиљном или насмејаном изразу на твом непостојаном лику. Лежерну позу с ногом
на неком камену на некој стени... Када сам те последњи пут видео имала си ноге.
Али од тада те нисам видео.
(Илустрација: Јована Кривокућа)
Нема коментара:
Постави коментар