Увертира симфоније за почетак кише. Ту и тамо тек понека
кап. А онда, полако, све јаче. Да има некога у близини, неког бића с рукама,
оно би ширило руке у жељи да сензорима шака потврди прве назнаке климатске
промене.
Тамо где су капљице падале,
појављивала се слика. Почевши од прве капи, боје кафе, која је трепнула и
означила око. Преко плаве, смеђе, зелене и других, што су попут мозаика
стварале лик човека. Све до пљуска који је ову слику потпуно замутио.
Све створено растворило се. Текао
је некуда, својим током, лик оног човека. Његова уста, око и нос. Па чак и
шешир, и лула. Као да је кренуо у шетњу. Да има некога у близини, неког бића с
рукама, оно би већ одавно раширило кишобран у жељи да успори сопствено
растварање и ток.
(Илустрација: Јована Кривокућа)
Нема коментара:
Постави коментар