Нацртане приче (2: Кишобран на клупи)

Зашто је кишобран океј, а метеоробран тако погрешан? И зашто је синоћ деловало забавно певање под балконом? И како то да те баш ниједан од толико метеора није звекнуо у главу, када сам то пожелела? Између неколико надреалних питања и исто толико реалних одговора,
налази се ова прича.

Није погрешан. Kао што није био погрешан ни онда када смо пили кафу под њим. Пре неколико недеља, у једном немачком врту, сусрео сам се с једним кишобраном. Ја сам шетао само сам, а он је био мало више самцијат. Самцијат на клупи. У једном прилично топлом дану, коме је претходила кишна недеља, некоме више није био потребан. Не заборављен, заборављају се кишобрани који су затворени, уролани и одложени у неко ћоше, да се ту неко по њих ускоро врати. Овај је био отворен. И ја сам једном био остављен када сам био отворен. Зато сам му се културно јавио, као да сам у том тренутку покушао да глумим неку лепо васпитану особу с почетка прошлог века. Вероватно је у мени прорадио неки ген моје чукунбабе из прошлог века, оне која ми долази у приче оних дана у којима се у свемиру дешава нешто спектакуларно. А како се свемирски спектакли дешавају у сваком тренутку, то значи да бих такве приче могао писати сваког дана.