Михољско лето

 

Седми септембар. Субота.

Дан у којем је први жути лист ове године

слетео поред мене. Не бих га приметио

да га нисам чуо. То понекад кажем на улици

при сусрету с пријатељима који имају

карактеристичну боју гласа. Тако је шушнуо лист

када је слетео на ову планету, на празно место

поред мене. Велики жути лист.

 

Михољско лето. Моје омиљено доба године.

Инспиративно за фотографисање, због светлости

која нам у тим данима благо долази с небеса.

Инспиративно за писање, ни сам не знам

због чега, али је дивно. Мистично и дивно.

 

И у овим данима ме обузима оно што си некада,

док си била овде, тапшући длановима

називала креативном еуфоријом.

С осмехом пристајала да ме пратиш, на том путу

мојој луцидности додајући своју.

Прихватала своју узвишеност у мом погледу на свет

и враћала у живот изумрле врсте, пристајући

да будеш једна од њих, она последња

која затвара круг и бледи из овог света

одлазећи у даља постојања. У светове

које смо у таквим тренуцима стварали

и који су потом наставили да трају и даље,

а чије постојање више ни ми сами не слутимо.

Прихватала прећутно да ми будеш коначна,

да ми будеш вечна. И да ми сада,

заосталом у овом свету, у сваком облику недостајеш.

 

Ето шта ми је

ношен ветром што најављује кише са севера

шапнуо велики жути лист

слетевши поред мене

почетком новог михољског лета

у којем твој лик желим поред себе.

07092024