ноћас ћемо сањати једно друго
и потом тумачење снова
једно другом
ћутати дуго дуго
ћутати једно другом
једно друго
ноћас ћемо сањати једно друго
и потом тумачење снова
једно другом
ћутати дуго дуго
ћутати једно другом
једно друго
И ово одисејевско лутање,
које је само по себи твој дом,
земаљског порекла и звезданих тежњи,
до далеких обронака с оне стране планине,
неистражених, неутабаних
напиње дотрајале струне твога срца
на смех, на нова путовања – тај дар,
друже стари, припада теби:
и нико ти га не може одузети.
Већина минијатура из ове збирке стихова остала је онаква каква је, у тренутку, настала. Без проширења и даље дораде. Поред њих, ту је и неколицина песама на прелазу из минијатуре у кратку форму, не дужу од десет стихова. Трећу групу наслова чине песме из мојих претходних збирки које се уклапају у овај концепт. Ту спадају и делови преузети из неких песама раније објављених у дужој форми, а који сами по себи могу да стоје као целине које одговарају овој збирци. Иако припадају овде, хаику песме нисам желео да мешам са овим минијатурама, јер оне захтевају посебан концепт. Kао изузетак, једина од њих у књизи пред вама преузета је из хаику поглавља моје књиге Путоплет, и дала наслов овој збирци.
Овде вам нудим нешто друго. Што бољу очуваност оних првих капи са извора песме, неоптерећених разрадом и закључком, па макар и недоречених. Тамо где бих раније одлазио у „довршавање“ почетних идеја, овде покушавам да останем што дуже у близини необјашњиве магије прапесме. Допуштам да, насупрот бујици речи и песничком заносу који би уследио, превагне онај чисти облик надахнућа огрнут тишином. Моја љубав према минимализму.
Повремено би се пред нама појавио омалени тиранин. Био је сасвим необичан у својој обичности, сасвим различит од његове појаве каква се могла често гледати на телевизијским програмима. Још мањи него на екрану, деловао је готово неспособно за било каква велика дела, била она добра или лоша. Помало нервозан, можда баш због тога што је морао пред непознатим народом да се приказује у природној величини.
Птица у твоме оку гледа ме, не ти. Слободно биће, птица у твоме небу, о којој ништа не знаш, висинама што кружи твог несвесног, док ти бринеш о четовима, виртуелним флертовима и комбинацијама којима си се затрпала у жељи да живиш а да не забасаш у љубав. Загледана у виртуелно, не видиш мене, не видиш друге, птицу у своме оку не видиш. Загледана у виртуелно, ни себе не видиш реално. И када би је видела, којим случајем, у себи, твој љубљени его лагао би те о томе како си то ти, та птица, и то небо, твој лажљиви его лагао би те, кријући својим вештинама које толико волиш, оно што би требало да знаш: да си, у ствари, кавез.
Седми септембар. Субота.
Дан у којем је први жути лист ове године
слетео поред мене. Не бих га приметио
да га нисам чуо. То понекад кажем на улици
при сусрету с пријатељима који имају
карактеристичну боју гласа. Тако је шушнуо лист
када је слетео на ову планету, на празно место
поред мене. Велики жути лист.
Михољско лето. Моје омиљено доба године.
Инспиративно за фотографисање, због светлости
која нам у тим данима благо долази с небеса.
Инспиративно за писање, ни сам не знам
због чега, али је дивно. Мистично и дивно.
И у овим данима ме обузима оно што си некада,
док си била овде, тапшући длановима
називала креативном еуфоријом.
С осмехом пристајала да ме пратиш, на том путу
мојој луцидности додајући своју.
Прихватала своју узвишеност у мом погледу на свет
и враћала у живот изумрле врсте, пристајући
да будеш једна од њих, она последња
која затвара круг и бледи из овог света
одлазећи у даља постојања. У светове
које смо у таквим тренуцима стварали
и који су потом наставили да трају и даље,
а чије постојање више ни ми сами не слутимо.
Прихватала прећутно да ми будеш коначна,
да ми будеш вечна. И да ми сада,
заосталом у овом свету, у сваком облику недостајеш.
Ето шта ми је
ношен ветром што најављује кише са севера
шапнуо велики жути лист
слетевши поред мене
почетком новог михољског лета
у којем твој лик желим поред себе.
07092024
Прошетала је кроз кућу непознатих људи. Није знала ко је, нити куда ће. Кућа је била сеоска, газдинска али оронула. Ушла је у њу кроз велика врата и ту затекла пуно деце. Кружила је по великој соби чешући се леђима и рукавима о зидове. Као да је хтела нешто да пита али се није усудила. Нека деца су изненада променила своје понашање, изгледала су као да су приметила њено присуство. Она је ипак хтела непримећено да пронађе друга врата али у овој просторији као да их није било. Баба је изнела бебу, девојчицу која је почела да плаче. Иако је напољу било хладно, снег се додуше топио али влажно фебруарско вече зачинио је ветар са покојом капљицом у себи, села је с њом на клупу у дворишту и труцкала је на својим коленима. Неколико жена у дворишту стајало је окренуто према спољном зиду куће, крстило се и, као и беба девојчица, плакало понављајући једно име, и уз њега титулу игуманије. На зиду је висио бели рам без слике.