Птица у твоме оку

Птица у твоме оку гледа ме, не ти. Слободно биће, птица у твоме небу, о којој ништа не знаш, висинама што кружи твог несвесног, док ти бринеш о четовима, виртуелним флертовима и комбинацијама којима си се затрпала у жељи да живиш а да не забасаш у љубав. Загледана у виртуелно, не видиш мене, не видиш друге, птицу у своме оку не видиш. Загледана у виртуелно, ни себе не видиш реално. И када би је видела, којим случајем, у себи, твој љубљени его лагао би те о томе како си то ти, та птица, и то небо, твој лажљиви его лагао би те, кријући својим вештинама које толико волиш, оно што би требало да знаш: да си, у ствари, кавез.

Михољско лето

 

Седми септембар. Субота.

Дан у којем је први жути лист ове године

слетео поред мене. Не бих га приметио

да га нисам чуо. То понекад кажем на улици

при сусрету с пријатељима који имају

карактеристичну боју гласа. Тако је шушнуо лист

када је слетео на ову планету, на празно место

поред мене. Велики жути лист.

 

Михољско лето. Моје омиљено доба године.

Инспиративно за фотографисање, због светлости

која нам у тим данима благо долази с небеса.

Инспиративно за писање, ни сам не знам

због чега, али је дивно. Мистично и дивно.

 

И у овим данима ме обузима оно што си некада,

док си била овде, тапшући длановима

називала креативном еуфоријом.

С осмехом пристајала да ме пратиш, на том путу

мојој луцидности додајући своју.

Прихватала своју узвишеност у мом погледу на свет

и враћала у живот изумрле врсте, пристајући

да будеш једна од њих, она последња

која затвара круг и бледи из овог света

одлазећи у даља постојања. У светове

које смо у таквим тренуцима стварали

и који су потом наставили да трају и даље,

а чије постојање више ни ми сами не слутимо.

Прихватала прећутно да ми будеш коначна,

да ми будеш вечна. И да ми сада,

заосталом у овом свету, у сваком облику недостајеш.

 

Ето шта ми је

ношен ветром што најављује кише са севера

шапнуо велики жути лист

слетевши поред мене

почетком новог михољског лета

у којем твој лик желим поред себе.

07092024

Није знала ко је, нити куда ће

Прошетала је кроз кућу непознатих људи. Није знала ко је, нити куда ће. Кућа је била сеоска, газдинска али оронула. Ушла је у њу кроз велика врата и ту затекла пуно деце. Кружила је по великој соби чешући се леђима и рукавима о зидове. Као да је хтела нешто да пита али се није усудила. Нека деца су изненада променила своје понашање, изгледала су као да су приметила њено присуство. Она је ипак хтела непримећено да пронађе друга врата али у овој просторији као да их није било. Баба је изнела бебу, девојчицу која је почела да плаче. Иако је напољу било хладно, снег се додуше топио али влажно фебруарско вече зачинио је ветар са покојом капљицом у себи, села је с њом на клупу у дворишту и труцкала је на својим коленима. Неколико жена у дворишту стајало је окренуто према спољном зиду куће, крстило се и, као и беба девојчица, плакало понављајући једно име, и уз њега титулу игуманије. На зиду је висио бели рам без слике.

Бојан Јовановић – Мушка и женска власт

 

    Схваћени као два аспекта једног јединственог бића, мушко и женско оличавају два принципа, односно две моћи. Садржани у кругу свеукупних промена, они творе целину представљену савршенством хармоније и равнотеже. Манифестно одвојени, они суштински чине јединство јер су узајамно зависни, динамички условљени, а не међусобно супротстављени принципи. Зато су победа било којег од ова два принципа и његово преовладавање потврда сопственог пораза, јер су нарушене равнотежа и хармонија, основни циљ њихове природне и космичке игре.

На обали видљивог света

Радуј се. Дошли смо до краја света. До краја видљивог света. Испред нас су даљине чије блискости можемо само назрети. Замишљати их,

али не и погледом потврдити уму. Јер ум тражи доказе, спроводи истрагу

да би прикупио материјал, грађу за пресуду: крив. Као свако. Као било ко, крив по основу наслеђивања греха.

Тако ум умује, јер другачије не уме. А у том знању којим се дичи,

сви су греси зачети.

Треба не знати шта је иза оних недогледних даљина. Бити поново дете, безазлено заиграно на обали света.

* * *

 

ову књигу ми је родило дрво

да је научим речима

да ме научи да мислим

Љубица Марић - Записи, свеска 1 (1996-1999)

Наговештај нам каже више од сваког доказивања.
*
Не мора се све знати
да би се знало.
*
Лаж и
амбалажа
*
И узрок има свој узрок.
*
Кад умремо
питаћемо се
"шта је то било".
А ја ћу тада чути:
"Све што је било
није било.
Било је увек
нешто друго."
*
Нешто што се не може ни исказати, ни показати ни ништа.
А то, то ништа, постоји унутра више од свега што постоји - плодно ништа, из кога се све рађа.
*
Спаси се себе самога! Не сметај себи!
*
Заједно ћемо мало
да се одморимо
од нас.
*
Вратимо се унутарњем свом свету са богатством још непронађеним.
*
Сви очекујемо да нас други спасе од нас самих.
*
Читање у мраку: оно што ми се учини да је, тачније је од онога што знам.
*
(...) одговор је да
нема одговора

 

Душе животиња

 

Сада се познајемо боље. Природа нам је рекла једно о другом оно што нисмо могли, оно што нисмо умели рећи сами.

Дивљина нам је показала с колико опреза седимо окружени змијама и мирно ручамо. На неприступачним местима, на која нас ништа разумно не би довело. Над амбисима, под врховима до којих смо успентрали наша обраћања (једно другом, сами себи, некоме трећем), помешаним наизменичним псовкама и смехом од задовољства, од среће што смо се изненада нашли ту, на месту које никоме не бисмо могли објаснити.

Мислили смо да смо сами изабрали циљ наше авантуре, али тек нам је природа рекла зашто смо дошли баш ту, у дивље гнездо. Довела на место на које се иначе не пристаје, да нам покаже колико у ствари волимо што смо ту, на местима тесним за двоје, до којих воде необјашњиви разлози. Ту, где стичемо нове ожиљке које смо већ заволели, одбегли од оних чије трагове желимо да избришемо с наших тела. Из наших животињских душа, преко којих смо пребацили људске коже.