Две главобоље

- Моја главобоља је нестала синоћ, кад смо се растали. А твоја?

- Моја је отишла још док смо били заједно. При крају сусрета.

- И до сад су се смувале и негде су далеко у свемиру, на седмом небу.

- Да. На путу према меденом месецу с којег се никада неће вратити.

- Шта би могло да им се догоди на меденом месецу да би остале тамо заувек?

- Не знам. Нека трагедија?

- Не знам ни ја. Можда судар с кишом аспириноида.

- То звучи баш страшно. А да можда прође без трагедије, шта мислиш?

- Зашто, зар ти је жао? Не желиш ваљда да нам се врате?

- Нисам мислила да се врате. Него само да прође без трагедије. Није лепо да желимо такве ствари. Чак ни главобољама. 

- У праву си. Могле би остати на том меденом месецу заувек, да се никада више не врате ни у чије главе.

- И живети у љубави и слози до краја...

- Нека буде тако. Бар да неко има неке користи од нашег растанка.

- Макар то биле главобоље.

У неколико тонова: Три шишмиша

 

Једна је жена певушила своме детету некакву песмицу о слепим мишевима. Као, било их је три, и они су као трчали, бежали од неког, шта ли. Углавном, мени ту ништа није било јасно. Не због тога што нисам разумео језик на коме је она ту песму певала. Више због недостатка детаља. Није ми било јасно да ли је уопште реч о шишмишевима. Руку на срце, о њима и није било речи: нити су летели, нити су висили наглавачке о реповима као што то иначе раде. А мени је било глупо да питам о чему се ту ради.

Тако, изгледа да та песмица и није била о шишмишевима који лете и висе наглавачке о реповима, као што то иначе раде. Нити је то ова прича.

Томаш Ружицки - Анђео

 

Радим у сну. Устајем и излазим, тротоар је прекривен

светлим наносом. Улазим тамо, док она спава, и узимам је

онакву каква јесте; полеђушке, на стомаку или згрчену и тада се

покрећу зидови, намештај, а напољу улица, и даље, све док не осети

све нереалне ствари, како теку они милиони речи, оне невероватне

слике које почињу тихо да круже, ах, и да је испуњавају.

 

Тако радим сваке ноћи, све време невидљив. Затим седим и гледам,

како покреће очне капке и како јој прсти подрхтавају.

Чак знам и шта види, када почне да плаче.

 

Ах, радим у сну, волим је у сну. Сваке ноћи остављам

у њој све, очекујући дете. А после се враћам истим улицама,

све је статично, куће, дрвеће и тако даље. А на кожи

имам светао нанос. Када чујем да се буди вичући,

тада знам да оно неко други ради на јави.

 

(Превод: Бисерка Рајчић)

Повремени загрљаји, повремени растанци, свевремена путовања...

Повремено би ме неко загрлио, као пред растанак са мном. А немам појма због чега. Додуше, свој живот ионако доживљавам као путовање, сваки корак свог живота. Можда су сада то исто тако схватили и други. Пријатељи, родбина, па чак и понеко од познаника које знам сасвим површно. И када стојим у месту, путујем. Тако сам негде успут начуо како на прославу рођендана једног дечака долази песник који је и мени најавио своју посету.

„Извините, да ли то говорите о Младеновом доласку?“

„Ма да. Навалило дете. Само тај Младен да дође у суботу... Знате који Младен?“ 

И када обедујем, ја путујем. И у својој кухињи.

„Знам, наравно.“

„Ето. То му је битно, битније од торте. Неће дете кловна, хоће песника. Видео га у некој емисији на тевеу и одушевио се. Једва смо га нашли...“

Тако сам, могло би се рећи сасвим случајно, од човека којег раније уопште нисам познавао начуо нешто, негде где су нам се путеви за тренутак укрстили. У димензији путовања у којој раскрснице могу да постоје свега неколико секунди у пуном светлу, да настану изненада и да их потом више никада не буде. И зато нема смисла растајати се на свакој од њих. Баш као кроз живот, тако и пре и после њега, путујем. На таквом путу се може схватити и то да је загрљај више од растанка. У неком случају. Можда су сада то исто тако схватили и други. И када спавам, путујем.

 

Негде на Земљи (1)

(Фото-илустрација: Миодраг Мајсторовић)

Ко је први који је замахнуо руком? Из чије шаке је засејана прва пшеница 

да клија и полегне при првом налету ветра? Ветар је ту био и од раније,

али за прву биљку која се устремила ка небу, држећи се и даље чврсто

за земљу, био је то први ветар.

Из исте шаке излетело је и јато птица. Водило је битку с висинама, с ветром који је тамо горе био много јачи, и млатарајући крилима завршавало

падом. Потом се јато препустило ономе чему је расејано из шаке

првог који је замахнуо руком и посејао прву пшеницу,

и лет се без сувишног отпора претворио у игру

прављења облика на небу. На једној

фотографији може се видети како

јато птица над пољем пшенице

свезује снопове

ваздуха у

троу

га

о

.

Једина веза тих птица са земљом било је зрневље жита којем су се увек враћале из висина после дружења с ветром. Иста она веза која је прву биљку, када се устремила небу, држала чврсто на земљи.

импровизована бајка

док археолошком грађом затрпан

устајем попут напрасно оживеле фигурине ушушкане маглом

што јој се данима ни извор не зна ни ушће

видим да је протекао већи део времена него што ми се чинило

већи део дана у којем сам хтео да те позовем

иза седам гора у шетњу или да те снимам иза седам мора 

док ми причаш своје бајке

иза седам уличица иза седам пречица

или да само ћутимо и одмарамо очи

ти шаљеш своје стихове који су све бољи

и кажеш свако је зрно песка пустиња за себе

Михаил Епштејн - Бели храст у Атини

            Посетио сам бели храст, који се широко размахнуо својим гранама. Заиста је леп и сеновит, али највише запањује не својим величанственим изгледом, нити природом и врстом, него царском припадношћу самом себи.

            Ево суве информације: „У знак одушевљења лепотом његове хладовине, власник је предао храсту власничко право на самог себе и на сву земљу у кругу од осам стопа. Дрво је оборила олуја 1942. године, али из његовог жира је израсло друго, на том истом месту. Законитост тог Дрвета које влада собом никада није доведена у сумњу.“

            Одједном увиђаш да постоји још један начин за украшавање света. Ослободити ствари, животиње, биљке од корисно-службених функција. (...) Преда мном искрсава слика „плероме“, божанске пуноће бића, кад Бог постане Све у свему.

(Михаил Епштејн)