Озрен Милановић - Ресетовање мржње

            Може ли се некажњено претити људима, појединцу или групи и то на основу карактеристика као што су раса, боја коже, етничка и национална припадност, пол, сексуална или политичка оријенација, религија... Мржња је, према дефиницији, људски осећај јаке антипатије, најјачи облик одбојности, презира и ненаклоности. Узроци мржње често су себичност, завист, љубомора, неузвраћена љубав, потреба да се неко повреди из различитих разлога. (...) Када се осетимо нападнутим, угроженим, повређеним, веома је важно да се запитамо шта је заиста нападнуто, угрожено, повређено - ми сами или нестварна, преувеличана представа коју гајимо о себи, својој вредности и свом значају.

(Озрен Милановић - "Ресетовање мржње")

Нацртане приче (2: Кишобран на клупи)

Зашто је кишобран океј, а метеоробран тако погрешан? И зашто је синоћ деловало забавно певање под балконом? И како то да те баш ниједан од толико метеора није звекнуо у главу, када сам то пожелела? Између неколико надреалних питања и исто толико реалних одговора,
налази се ова прича.

Није погрешан. Kао што није био погрешан ни онда када смо пили кафу под њим. Пре неколико недеља, у једном немачком врту, сусрео сам се с једним кишобраном. Ја сам шетао само сам, а он је био мало више самцијат. Самцијат на клупи. У једном прилично топлом дану, коме је претходила кишна недеља, некоме више није био потребан. Не заборављен, заборављају се кишобрани који су затворени, уролани и одложени у неко ћоше, да се ту неко по њих ускоро врати. Овај је био отворен. И ја сам једном био остављен када сам био отворен. Зато сам му се културно јавио, као да сам у том тренутку покушао да глумим неку лепо васпитану особу с почетка прошлог века. Вероватно је у мени прорадио неки ген моје чукунбабе из прошлог века, оне која ми долази у приче оних дана у којима се у свемиру дешава нешто спектакуларно. А како се свемирски спектакли дешавају у сваком тренутку, то значи да бих такве приче могао писати сваког дана.

Ерих Фром - Умеће љубави (3)

            Шта је давање? Иако нам се чини да је одговор на то питање једноставан, он је заправо врло двосмислен и замршен. Најраспрострањеније неразумевање је оно које претпоставља да је давање одрицање од нечега, лишавање или жртвовање. Особа чији се карактер није развио изнад нивоа рецептивне, израбљивачке или сакупљачке оријентације, доживљава акт давања на тај начин. Тржишни карактер је вољан да даје, али само ако заузврат прима; давање без примања њему се чини као превара. Људи који су претежно непродуктивни осећају давање као осиромашење. Зато већина појединаца тог типа одбија да даје.

(Ерих Фром - "Умеће љубави")

Па шта.

Можда умем да пишем још само у возовима, док седим на седиштима
из којих се гледа уназад, у смеру одакле се кренуло на пут. Тако имам
неки несвакидашњи доживљај откровења, као да тек гледајући лица оних које сам напустио могу да видим шта се то збило између нас, као да на тај начин могу лакше да проричем прошлост. Пријатније је, признајем, седети на оним другим седиштима, посматрати пределе у које се путује. Тако се може боље припремити за стизање, нарочито у непознатим крајевима,
где понекад нисмо сигурни ни да ли смо у правом возу, оном који нас вози онамо куда желимо. Не жалим се, само кажем: па шта. Па шта ако понекад схватимо како треба хитно да се искрцамо на станици када је воз већ стао, када су путници до исте дестинације већ напустили воз, па зграбимо ранац
у брзини можда заборавивши неку књигу на седишту и грубо се пробијемо до излаза, и искочимо на станици, ма која била. А онда гледамо где смо,
и куда даље.

(Rastatt, Немачка, јул 2019.)

Миховил Логар – Моје прве године боравка у Београду

            Увече, на корзоу Кнез-Михаиловом улицом, запазио бих лепоту и пријатност боје гласова младића и девојака. У бучним разговорима, готово као да се препиру, засветлео би самогланик тенорског или баритонског тембра, сребрног сопрана, а реченице би се развиле готово издекламоване, као да смо у позоришту. „Народ певача“, помислих...

            ...У том страственом току животних збивања све је ишло складно. У Београду су се нашли, као код куће, и Јевреји; раније, где год сам био, живели су непожељни, по страни. Овде сам их сретао по славама, имао сам утисак да они славе неког јеврејског свеца. Па још веће чудо! Цигани! Било је међу мојим ученицима и њих. Рекли су ми да је Цигане штитио „Статут грбаљски“ од пре неколико векова јер су се, заједно са Србима, ваљано борили против Турака, а затим и у Балканским ратовима и у Великом светском, исто тако.

            У музичку школу долазили су Муслимани. Па Цинцари. Све домаћи свет, ма које вере био. Навикао сам на горке деобе народности и вере у Аустроугарској монархији; та ширина коју сам затекао у Београду постала ми је идеал у општењу и саобраћању са људима.

(Миховил Логар – „Моје прве године боравка у Београду међу 50 даљих“)

Нацртане приче (1: Ту су две клупе.)

Ту су две клупе. Призор је једноставан. На једном брежуљку. И неколико стабала, обраслих, ако се тако исправно каже, лишајевима. Иза брежуљка протиче Рајна. Чује се звук мотора брода који управо пролази њом. Један мали глисер бржи је од брода и претиче га.

(Seltz, Француска, 2019)

Артур Џанов

Постићи зрелост, то је бити као дете:
поштен, слободан, отворен, осећајан, спонтан и непосредан.

(Arthur Janov - "L'Amour et l'enfant")