Артур Џанов

Постићи зрелост, то је бити као дете:
поштен, слободан, отворен, осећајан, спонтан и непосредан.

(Arthur Janov - "L'Amour et l'enfant")

Нисмо видели Арачу

Ово је путопис

у којем бих ти могао написати

причу о Арачи.

Али нисмо видели Арачу.

Осим, можда,

ако је то била она,

издалека.

Видели смо

у вечери пре путовања

врхове неке планине који се издижу из магле.

Море у које се улива кривудава река.

Видели смо роде. Велике птице праве велика гнезда

која балансирају на врховима високог дрвећа

и димњацима напуштених циглана. Облаке који су можда

у себи носили кишу, а можда и нису. То никада нисмо сазнали.

Шетали од парка до црвених крошњи и назад.

Урадили смо оно због чега смо кренули баш на ту страну.

Тамо, у северном Банату, направили прву заједничку репортажу,

иако нисмо знали да би се то могло и тако назвати.

Ја фото-апаратом, ти диктафоном, да то касније претвориш у текст.

Сусрели се с онима код којих смо дошли. И с пуним поверењем пружали

шаке

и прсте између псећих зуба. И вратили се пола километра да посматрамо како светлост пада на дотрајалу капију из 1834. године. Нашли се, сасвим неочекивано, тамо где смо пожелели да се нађемо, с друге стране оронулог зида. Огладнели од мириса хлеба који је до нас долебдео из претходних векова. Па отишли с поздравима за заблуделог свештеника који живи на крају нашег путовања, у граду удаљеном двеста педесет километара одатле.

Стајали на ветру поред баре у коју слећу велике птице које нас прате

читавог дана.

Избили на пут испред групе југословена која је баш тад стигла однекуд, на пример из Чехословачке. Препознати од најнасмејаније међу њима, пратили смо њене инструкције, возили за њима до великог паркинга и тамо се изгрлили. Ходали живописним селима у којима минули векови још увек трају. Признајем, и мени је то био један од најлепших тренутака тог дана. Али не могу да не нагласим: један од. Ишли до кућице са слабим светлом у прозору усред густог мрака. Прошетали до твог страха, и мало кроз њега, па шетали даље. После нултог трена, дрхтећи од зиме, обишли црквицу на брду. Седели на раскрсници. И нестали, једно за друго, у мраку. Мало пре тога упознала си ме са својим омиљеним дрветом. Замисли, иако смо чкиљили и оно и ја, после свега ме је сачекало да мало проћаскамо. И хвала му на томе. Пријатно неко дрво, пуно неке мекане и благе топлоте испод онакве коре. Волео бих да га поново видим. Пожелео му лаку ноћ и отишао. Моје путовање се ту, на том месту, завршило. Нисмо видели Арачу. Осим, можда, издалека. Ако је то била она.

Борхес - Када ми причају...

Када ми причају о некој новој револуцији
увек их упитам да ли имају заставу
а када ми кажу да је имају
онда сам сигуран да то није моја револуција.

(Хорхе Луис Борхес)

О људима је.

Ноћ пре. Дружење после.

Ана ми маше. Да дођем. Ана је за суседним столом.

Дођи.

Славиша. Дођи после.

После.

Анче. Ево ме. А ти. Где си ти.

Каже нешто што нисам најбоље разумео.

Нешто у поверењу. Нешто што је саопштила реченицом

на чији је почетак ставила неко незадовољство.

Неку нервозицу. Нешто што стане у два слова.

Ма.

Него.

Тако је наставила. Нечим што може да стане

у та четири слова.

Него.

Моја пријатељица.

Жели нешто да ти каже.

Мислила је на једну која је била ту поред ње.

Здраво Анина пријатељице. Реци ми то.

Здраво Славиша. Она песма. О њој се ради.

Оно о псу. И о пробушеној лопти. Дресура.

Шта ти значи оно. У леву страну. Па у десну.

Пас. Најбољи човеков пријатељ. Је л' то.

Мом супругу би се допала. Он воли псе.

Животиње уопште.

Не. Заиста не. Овако.

Било је право место. Пошто смо се нашли у театру.

За поезију апсурда. У театру лево. Место и тренутак.

А песма није о дресури животиња. О људима је.

Јесте ли некада видели дресирану особу. Туга.

Да. Лепо је волети животиње. И ја их волим.

Има ли твој супруг пса. Надам се да не.

Јеси ли била некада у зоолошком врту.

Опростите.

Данијела ме чека. И Јована. Да се фотографишемо.

Да. Можемо се фотографисати заједно.

Ево и Милоша. Наравно. Сви ћемо стати.

Борис Вишеславцев - Срце у хришћанској и индијској мистици

У сваком минуту свога живота човек доживљава и може интуитивно да предочава своју способност да каже да или не, да призна или одбаци, да створи или поруши, и читав живот се и састоји од таквих аката, од таквих “да” и “не”. Не смемо сумњати у своје Ја, оно је, како каже Декарт, очигледно, будући да сумњати већ значи мислити, а мислити значи - постојати. Али, како је Ја очигледно, онда је и његова слобода очигледна, пошто неслободно Ја и није никакво Ја. (...) Јер Ја јесте субјекат свих аката мишљења и сумње (еgо соgitо еt еgо dubitо), а у основи сваког акта стоји слобода: ја могу да мислим и да не мислим, могу да сумњам и да не сумњам. Слобода је најочигледнија у сумњи, зато што је сумња избор између мњења: ја могу да кажем да или не, и нисам још одлучио да ли да кажем “да” или да кажем “не”. У сумњи (како је то још Декарт схватио) је присутна још једна нова и виша слобода: слобода да се не каже ни да ни не. Но човек је слободан и кад не сумња: сумња је акт философа и подвиг философа. И многи, веома многи се користе својом слободом да не сумњају и да не мисле, због чега и пребивају у несумњивом бесмислу.

(...)

За пуноћу стварности није довољна идеја светлости, потребно је стваралачко “нека буде свјетлост, и би свјетлост”. Та способност да се каже “нека буде” или “нека не буде” управо и јесте акт слободе.

(Борис Вишеславцев - "Срце у хришћанској и индијској мистици")

Негде ће стићи

У току велике поплаве ходао је онуда куда је могло да се хода. Тако је био усмерен према каљавом обронку изнад канала кроз који је текла млада река, где је неопрезно згазио у блато. Ивица се одронила и повукла га у воду. Негде ћу стићи, мислио је, треба само да стрпљиво пливам. Или, пошто је вода у каналу брза, само да се одржавам на површини. Мало ћу пливати, више одмарати окренут на леђима, док ме вода носи. С носем према ваздуху, да што мање удишем смрад из канала. Сунце ће ме тако сушити изнад хладне воде и неће доћи до назеба. Тамо негде даље чека ме стара река, она ће ме одвести до мора. Можда у неку лепу земљу, негде ћу сигурно стићи.

Доналд Хол – Поезија и амбиција

Када је Хорације Написао свој Ars Poetica, препоручивао је песницима да размишљају над својим делима бар десет година. Задржите своја дела, говорио је. Не објављујте их док нисте над њима провели десет година. То је време које је потребно да се све измене сталоже и да све буде како треба. Мислим да је то врло паметан, премда тешко изводљив савет. Када је Поуп писао свој Есеј о критици неких хиљаду седамсто година после Хорација, он је преполовио овај период инкубације и предлагао да се песници не растају од својих дела бар пет година. Хенри Адамс је критички писао о убрзању 1912. године. Неки кажу да се и убрзање убрзало у наредних седамдесет година после тога. У овом тренутку ја бих био срећан, а објављена поезија би била боља, када би песници држали своју поезију код куће бар осамнаест месеци пре објављивања. (...) Шта рећи за издавача који се, рекламирајући нову књигу, хвали како је његов аутор за десет година објавио дванаест књига?

(Доналд Хол – „Поезија и амбиција“)