Сава Дамјанов - Постмодернизам није (књижевни) злочин

            Књижевност се увек на неки начин односи према стварности: не само на реалистички начин, већ и кроз њено пародирање, мистификовање, митологизовање, фантастизацију и сл. Само, и ту ваља имати на уму да постоје различите стварности, или барем различити аспекти интегралне Стварности: зашто би, рецимо, стварност сна била мање реална од стварности политичких драма, зашто би љубав била мање релевантна од ''епохалних питања'', зашто би урбане митологеме једне генерације биле нестварније од тзв. велике Историје? (...) Наравно, о томе ће судити превасходно будуће генерације, а најпре они ''нови клинци'' који ће почетком XXI века креирати нову мапу српске књижевности и за које ће, надам се, данашњи постмодернисти показати више разумевања него што су га сами имали од стране традиционалиста.

(Сава Дамјанов - "Постмодернизам није (књижевни) злочин")

одјек

ако ипак закорачите о драга госпођице

са оне стене коју сам вам подробно описао

када сте у пламтећој жељи да се боље упознамо

тражили да вам приповедам о својим путописима

који нису стали у ону књигу због које сте ме толико заволели

на којој ми се придружио џиновски гуштер

док сам се сунчао далеко од људи или је то био сићушни змај

за којим сам после ушао у дубоку мрачну пећину на врху стене

учините то с музиком у себи препоручујем другу половину песме

о којој сам вам причао то је онај део када се песникове речи заврше

а песма и даље одјекује у полуакустичним просторима бића

и траје у висинама гласа које не дозвољавају пад

јер шта друго можете понети са овог света

осим музике коју сте осим љубави коју сте

као мирис меда у душу прикупили  

али најпре о тако вас молим будите вредни пре тог лета

јер већ сте на путу на којем смо се срели не узалуд

никако узалуд с дарованом приликом

да на овом свету препознамо рај и да га сачувамо

као што смо се и сами једно у другом препознали

да сачувамо себе од оног корака

од оног дела усменог путописа у којем су вам очи затрепериле

од чега другог него од препознавања или је то био сићушни добри змај

који ме је удаљио од литице и одвео у стену

на концерт пећинске музике слепих мишева и тамо нестао

да ме препусти перформансу у којем ми је спектакл светлосних зрака

показао излаз ка препознавању које ће нас сачувати

и довести једно другом у поново откривени рај

путем ненаписаних и оних других књига путописа

путем треперења у погледима изнад пећине изнад литице

долетети једно другом на висинама песме чији се текст завршио

а она одјекује и траје у нама далеко од људи

али ако ипак закорачите нека то буде баш та песма-путопис и онај њен део

који говори о путу што једино о једино може водити из раја

...eu só conheço

esse caminho

do paraísо...^*)

____________

^*) eu só conheço / esse caminho / do paraísо - ја једино знам / овај пут / из раја

стихови на португалском језику су из песме групе Madredeus - O Paraiso, аутор: Pedro Ayres Magalhaes

Ерих Фром - Умеће љубави (1)

            Читава наша култура заснива се на апетиту за куповањем, на идеји узајамно корисне размене. Срећа савременог човека састоји се у задовољству што га пружа разгледање излога и куповање свега онога што он може себи да приушти. Он (или она) посматра људе на сличан начин. (...) То што личност чини атрактивном зависи од моде датог времена, како у физичком тако и у духовном смислу. (...) Не би требало да нас изненади то да у друштву, у којем тржишна оријентација преовладава и у којем је материјални успех врхунска вредност, љубавни односи код људи следе исте обрасце размене који владају на тржишту робе и радне снаге.

(Ерих Фром - "Умеће љубави")

Опосум

Могао бих написати причу о звуцима у зидовима.

Најпре сам мислио да долазе споља. Није то мачак, мачак је ноћу у кући.
Не потичу ни од неког пса, не постоји толико висок пас. То су мишеви, или пре би се рекло, по корацима који се с плафона чују, пацови. Можда,
али вероватно не, опосуми.

Тако сам најпре мислио. Али касније се показало да је то ипак био опосум.

Куће се у Аустралији, кад се већ брзо на сунцу загреју, праве тако да се што пре и охладе: дрвене конструкције, са зидовима од плоча између којих је ваздух. Врхове оџака окреће ветар, ма колико благ, и та ротација преноси се на лагане елисе које хладе тавански простор. Свака соба има на зиду поред прекидача за светло још један, изнад сваког лустера налази се велики вентилатор. Кад су укључена оба прекидача, ствара се психоделична атмосфера са кружењем светлости и сенки по плафону, која тера на спавање раније него иначе.

Из зида поред јастука, испред носа (ако лежим окренут на десну страну), нешто загребуцка. Почешем и ја зид, са своје стране, у знак поздрава.

Лаку ноћ.

(2007, South Australia)

причам ти причу

            (по мотивима из народа)

момак и девојка

печена кокошка

грлили се

љубили се

све до пола два

немогуће

како крилима да се грле

могли су само да се наткриљују

и како кљуновима да се љубе

могли су само да се кљуцају

а и кокошке спавају

охохо пре пола два

па још печене

нема шансе

а у пола два

родили су мечку

купили јој звечку

причам ти причу

чим престали да се грле љубе

у моменту добили принову

и нису могли да је роде

могла је да је снесе

али мечку никако

и где да купе звечку усред ноћи

осим ако се не мисли

да су се грлили љубили по дану

ма нема шансоне

али шта ја ту да исправљам

кад не могу ништа да променим

чак и ако реше да престану бити

момак и девојка

што би неки рекли ''забављачи''

и ако реше да постану

муж и жена

што би неки рекли ''узимачи''

окрени-обрни

опет неки закон

непроменљивости материје

окрени-обрни

они заједно

и начисто загорели

муж и жена

кокошка печена

Казуо Окакура - Књига о чају

У религији, Будућност је иза нас.

У уметности, Садашњост је вечност.

(Казуо Окакура - "Књига о чају")

Галебови Месембрије (део)

Како је чудан, како је

смешан, како је тужан

овај дивни свет!