Ноћне птице (12)

(фрагмент 12)

Ослушни. Јесу ли то птице? Као да их је неко узнемирио.
Више то није песма, пре је цик у ноћи прожет лепршајима крила
при полетању. Шта виде, какве призоре надлећу, када лете кроз мрак? Трење дневне светлости и отпор крилима ваздуха обојеног у црно
не могу бити исти. Ноћни ритмови су мирнији, успоренији, узбудљивији. Дневни жустрији, шаренији, и опет мирнији... Зато ослушни
и, када у теби одјекне, реци, јесу ли то птице.

(Раштат, април 2018.)

(Илустрација: Славиша Крстић)

Ноћне птице (10)

(фрагмент 10)

И ноћу. Када сви други људи у кући, уколико их уопште има, спавају, а ви због несанице или из неког другог разлога останете будни и седнете поред отвореног прозора, можете чути умилно сетну песму ноћних птица. Кроз њу, која долази од најближе лоцираних птица, ускоро ћете разабрати и ноте оних удаљенијих, и погађати с којег би дрвета могле потицати, а кроз њих и звуке најудаљеније музике, од крилатих бића скривених у крошњама непознатог дрвећа. Када вам се чула изоштре и допрете до граница људског чула слуха, па евентуално зађете и иза тих граничних подручја у просторе хиперсензибилности, чућете: ствари око вас крцкају. Нарочито ноћу.

(Раштат, април 2018.)

На планети сунцокрета

Лако је. Потребно је само пронаћи идеално место у универзуму и запутити се тамо. Путовати на довољној дистанци од Сунца да би се родио живот. Пратити путоказе фреквенције таласне дужине двеју душа на којој ће се оне ћутке препознати. Приближити се раздаљини између два бића довољној за осмех. И препустити се необјашњивој блискости која ће уродити загрљајем.

...to the children who are asking to be born...

Вилијaм Блејк био би заведен облацима у овом свитању.

Овим интергалактичким постољем за споменик

неоствареном детињству поред којег без трунке интересовања

промиче риба. Тачније названо, то је игнорисање

у форми која у потпуности одражава месо, крљушт, слуз и одсјај,

материјал за прављење једног небеског издања рибљег бића.

 

Овде је реч о ономе што је поред. Слагао бих ако бих рекао

да никада до сад нисам писао о нечему што је поред,

али не желим да лажу речи које настају упоредо са својом сенком

после сна с леве стране. И сунце је овде поред, али оно није порив,

овде је нагласак тог поред-простора управо на огромном постољу

интергалактичких размера и ономе што он на себи носи.

 

Тим бићем, које румено на њему клечи

и пушта да се из клупка његове шћућурености

одмотавају чуперци ношени неким чудним ветром

којег је немогуће накалемити у неку од познатих ружа

јер не долази ни са једне од признатих страна света него извире изнутра,

усхитио би се овог јутра Вилијaм Блејк, и не само тим бићем

као појавом коју нам доноси с првим зрацима светлост новог дана,

него и његовим очајањем због сопствене немоћи да поправи неке ствари

као што су детињства која се никада нису догодила,

а они којима би се догодила већ су старицe и старци, прастари и офуцани,

од некога незнаног заборављени у бајци без њеног суштинског елемента,

очајањем које би можда и заличило на бес

када у себи не би носило стих из једне песме Ленарда Коена.

 

О црвеном у љубави

уврила ти крв узалуд посматрао сам ту чудну појаву

уврила у рђу нема ту рубина ни у траговима нестали су

када је после бисера на њих дошао ред посматрао сам

ту чудну појаву и како навире још више и како више нема рубина

то провлачимо једно друго кроз корозију сопствених мисли

и сада овом песмом излазим из читаве те приче

узалуд си љубоморна на моје риђе пријатељице

што наравно можеш и даље бити колико год то желиш

штета је да не уживаш онолико колико ти је дато

и да некоме ко би то могао с тобом ускраћујеш ужитак

ту сам ти увек да не дам ти оно расутих бисера

још увек читавих ту сам да уместо њима

погледима у тајности окитим твој мрак

за неке будуће дане увек ту да ненамерно

мада ни ненамерне ствари никако нису случајне

храним твоје незасите капацитете љубоморе

да ти кроз крв дођем у лик и оданде гледам

себе твојим очима онаквог какав нисам

нити сам икада био 

Деца јесени (2. део: Буђење с осмехом, жмурке са облацима.)

Недељно небо изнад Обле Главе. Храстова шума. Ведар јесењи дан. Треба ми мала колиба са огњиштем, да се пробудим насмејана. Да устанем и кренем у шетњу, знајући да никога нећу срести. Па да натенане загрлим сваки велики храст, и сваку свиленкасту букву, и да будем излечена, једном за свагда, од ове неизбежне градске самоће..

(Милица Дамјанић)

*

(Фото-илустрација: Милица Дамјанић)

*

Удахнем. Потом издахнем ваздух. Знам то. Тако удахнем мир
када се загледам у небо. Дубоко.

Тако то изгледа, на пример, недељом ујутру. Када, на пример, после скромног доручка одем у шуму, залегнем испод неког дрвета и загледам се у небо. На пример.

И онда размишљам. Да ли би небо било небо када у себи не би грлило облаке. И онда их видим. Сакрили се иза крошњи, као деца која се играју жмурке, скоро да их могу чути како се кикоћу. И онда се сетим: постоје игре које су лепе, постоје и оне које то нису. И онда, када зажмурим, у мени отпочне одбројавање. А када поново отворим очи, видим да више нису тамо где су малопре били.

Тако може бити недељом ујутру. На пример. Знам то. Удахнем. Потом издахнем ваздух. Баш тако удахнем мир када се загледам у небо. Дубоко. Толико дубоко да, и када издахнем, сав мир у мени остане.

(Славиша Крстић)

Скијашки скокови

Покушавам да гледам скијашке скокове као што сам то чинио у раном детињству. Неки човек се одважио, ухватио залет на стрмини и скаче с литице, с једне стране амбиса на другу. Не знам какав је његов однос с људима из његовог села, могло би бити да тамо важи за непожељног, и да представља неку врсту добровољног и храброг изгнаника. Ови његови можда су му прећутно саопштили да му неће учинити ништа ако скочи преко амбиса, па шта буде. Тај амбис иначе ту постоји управо због тог обичаја: ко доспе на другу страну, може слободно тамо да живи под условом да се не враћа у своје село. А ако не успе да досегне до друге обале ваздушног бескраја, шта да се ради, и то се дешава.

Они из другог села чекају да човек слети међу њих. Окупљени су у гомилу, на безбедној даљини од оштре ивице понора. Њихово узбуђење у оба исхода подједнаког је интензитета, само што је у случају трагичног приземљења оног човека некако тужније. Не превише, јер га нико од њих није лично познавао. Само, ето, тужно је гледати некога како при покушају да прелети провалију која зјапи под њим, не успева у свом храбром подухвату и упада у њу. А њихова радост, када је такав случај, више је уопштена: радују се због саме чињенице да човек, биће лишено крила, може прелетети амбис.