У тишини ноћи

Никада раније нисам комуницирао са радницом у кабини наплатне рампе на ауто-путу. Никада, до вечерас. Киша је престала да пада у тачно договореном тренутку, па сам могао отворити прозор и нешто пре него што смо се појавили у четвртастим оквирима једно наспрам другог. Тамо где се њој налазио осмех, мени је био заденут плазма кекс.

„Извини, која ти је то радио-станица?“

„Није радио. То је диск. Овај.“

Покажем јој омот диска. World of Flamenco. Spanish Passion. Помислио сам како ће сада тражити да причекам док овај наслов запише јер намерава да употпуни своју музичку колекцију. Па наравно. Кошуља са стилом, око врата марама, одмах се по изгледу видело да бисмо могли имати сличан укус. И тај осмех. Све на свом месту.

„Ја никада не бих слушала неку такву музику.“

Спустим омот у преграду испод плејера. Завршим причу тиме како се никад не зна шта се може заволети негде успут. Сажваћем кекс. Путујем сам. Враћам песму на почетак и додајем гас. Finita Imperio. Silencia en la noche.              

https://www.youtube.com/watch?v=QWnga3jWaoo&ab_channel=FinitaImperio-Topic

Надреални фото-албум (Предговор)

постојала је некаква идеја за роман, за овај роман, можда пре неколико сати, али у међувремену се сакрила негде у простору у којем се идеје играју, тако да сада више не пишем роман који сам желео него преписујем свој осећај о томе како се идеја о њему сакрила од мене, ту негде, довољно близу да бих поуздано осетио њено присуство, а опет довољно далеко да схватим како ми је у овом тренутку измакла оставивши за собом само своје остатке у виду записа и слика у којима расејани актери не знају баш најјасније ко су и шта ту раде, одакле долазе и куда ће даље, фрагменте од којих читалац треба да састави роман који је, због тога што се идеја о њему негде сакрила од мене, његовог аутора, остао ненаписан

Рећи много тога с мало речи

Због вас некада журим. Због вас, некада не стигнем тамо одакле сам кренуо. Још сам нешто желео рећи, много тога с мало речи. Али, како сада ствари стоје, ништа од тога. Као замену за њих, набацаћу неке недавне тренутке, расејаћу их да се можда претворе у приче које настају после читања ових редова. Ту је неки пут. Ту је асфалт, ту су светла, вештачка, туда људи пролазе. Негде у тој гужви, а опет некако изван ње, када смо остали сами, говориш ми, Ти си луд... Сасвим луд... Баш као ја..., после чега остајем потпуно сам у једном граду чије име овде не желим да наведем, у једној кући у којој ме увек приме, у које год доба дана или ноћи се појавио. Самцијат, и то ми у том тренутку, што је помало чудно с обзиром да се ради о мени, смета. Користим телефон, Хало. Ти си. Овде ја. Не спаваш? Знао сам. Ту сам. Долазиш? Добро. Важи. Чекам те. Видимо се. Доћи ће, ето, врло ускоро, закључујем из тог разговора, и нешто што је постало тешко биће лакше.

Нова девојка мог старог пријатеља

            Мој стари пријатељ има нову девојку која има обичај да хода гола по кући. Она ми, кад дођем код њега, отвара врата и ја не знам шта да мислим. Најпре помислим да сам наишао у погрешном тренутку и да сам сувишан. Али њена љубазна гостољубивост у којој не назирем нимало глуме сасвим је природна и ја у неком тренутку, пошто се појави мој стари пријатељ сасвим пристојно обучен, послушам њих двоје и уђем. У њеном понашању ништа се не мења, постајем свестан њеног обичаја који је за нас двојицу нешто сасвим ново и временом се привикавам, почињем да комуницирам с њом док се онај првобитни осећај сувишности сасвим претворио у свест о томе да сам ипак, као што су ми још на вратима рекли, добродошао, и то у правом тренутку. Комуникација тече сасвим природно, од неког времена ни за мене ту више нема ничег необичног, поносим се тиме што је за време нашег разговора гледам у очи, што нас у таквом односу обоје преплављује силним таласима ероса. Мој стари пријатељ, наравно, не показује да има нешто против тога, довољно смо добри да би неко унео било шта ружно у наше пријатељство. Само ми се у једном тренутку, на самом почетку њихове везе, брижно поверио у вези рачуна за струју које очекује у зимском периоду, јер она изгледа нема намеру да се обуче ни када падне снег. Али не бринем за њега, то су све, како и сам рече, слатке муке којима ће се некако наћи решење.

Сунце које је скувало себе

У посуди у којој је Сунце скувало себе изгорела је маса којој ту и није било место. Као смеса за палачинке заборављена од стране кувара у тренутку када му је можда зазвонио телефон. Као тесто настало сушењем смесе за палачинке. Заборављене од стране кувара. У тренутку. Када му је можда зазвонио телефон.

Жуто (сједињено са белим), излегнуће се у Сунце које је скувало себе. Огромни црви, та чеда лажне светлости, само су болест нестварних обличја у најфинијој тами. Жуто (сједињено са црним), излегнуће се у црве који под земљом чекају да постану нечије небо. Сићушно Сунце, та жива срж белине дана, иако их је родило на самрти, више им ништа не може.

Сенка особе која држи сенку апарата из које сенка телефонских импулса односи сенку његовог гласа у неки други свет стоји пред замагљеном белином и гледа у небо. Као пред новим рађањем, посматра црни свод над собом и срачунава проценат излечивости битисања под њим, зараженим црвљивом светлошћу. Телефонски импулси одлазе некуда својим, нама незамисливим, путевима. Некуда где ће неко, када му зазвони апарат, заборавити да доврши започети посао.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Доживљај из Темишвара

Могао бих написати причу о наизглед симетричној гравури. Не знам на каквом би предмету требало да пронађе своје место, на каквом комаду нечега, једино што знам јесте то да је угравирана у бакру или сребру. У случају да се ради о сребру, онда је оно већ потамнело од деценија, ако не и од векова.
            Може се спавати у једној тачки. Ја и спавам, исто као и када не чиним то, у више тачака. Ове ноћи, стотину пута, по минут. Можда и више стотина пута, док теби, паркираној на некој оближњој планети, истачу гориво. Ходаш по Сунцу, босонога, и то прија твојим стопалима. Сунце је у ствари, јављаш ми с ове стране ноћи, само мање хладно од своје околине. А ја помишљам, иако то не знаш јер то не изговарам, како смо и ми небеска тела, само што нисмо округли него помало разгранати. Нетипични, изговараш као да знаш шта од помишљеног прећуткујем. Да. И још, ако пустиш корење, постајеш, шта? Дрво.
            Не умем много да кажем о томе, због тога пишем.
            Будим се, с обе шаке испод десног образа. Отварам очи и, као у огледалу, угледам твој лик који спава окренут према мени, с обе шаке испод левог образа. У томе се састоји та симетричност.

Некоме лепа

Одлетео од тебе или не, бели лептир оставиће ти црне рукавице. Оне дубоке, до рамена. Да плешеш, одевена само у њих. И да таква, некоме још увек лепа, заводничким плесом заведеш себе.

Буди без бриге, нико на први поглед неће приметити трње по твојој кожи. Пољубиће те у лево раме и неће осетити на усни убод твоје жаоке.

Када се велики трн пробије кроз рукавицу, знак је да погледи су већ на другом месту. Кад занос преузме корман над заводничким плесом они се, мутни од пијанства, више не могу фиксирати ни у једној тачки. Рука на зиду знак је да своју плесну тачку настављаш у некој другој просторној димензији. Погледом тражећи некога коме си још увек непредвидива. 

Некоме још увек нова.

Некоме лепа.

(Илустрација: Јована Кривокућа)