уторак, 23. фебруар 2016.

Палеолитски ловац (2)

 
ПАЛЕОЛИТСКИ ЛОВАЦ
- Запис о срни - 

(Не само за децу. И не само за одрасле.)


            Ја знам да је то на твом левом колену срна. Јер ја сам палеолитски ловац који је много таквих, нацртаних на стене, гледао.
            Знам да је то мала срна с ноћним небом у погледу, као она коју сам срео у једној далекој мрачној шуми, у дану пред путовање.
И као оне срне што искачу из жита које само што није сазрело. И оне што прескачу бедем између реке и шуме.
                                                                 
Палеолитски ловац
који је пуно таквих гледао. Нацртаних
и ненацртаних на стене. И ишао у лов
на њихове погледе пуне неба. Ноћног и летњег неба.
У лов на приче које му имају испричати.

             Да приче, које од њих чује, препише и преведе на људски језик. Јер су нам у овом нашем цивилизованом случају стомаци засићени а душе гладне.




уторак, 9. фебруар 2016.

Merzbild



Иницијали не значе ништа. Као, уосталом, ни имена. Потписи, с обзиром да се налазе испод дела, да.
Све су то делови неких већих речи. Једно слово ...O... у уму хемичара претвара се у гас. Два слова у календару ...Fr... трају један дан. Три слова могу покушати да споје ...und... неспојиво.
Schmerz. Четири слова ...merz... могу бити део нечијег бола. Према рецепту потписаном иницијалима K.S. бол треба раставити на делове и оставити га неспојивим током свих ...Mo... седам дана ...Tu... у недељи, како ...We... би затворени ...Th... круг без ...Fr... довода ...Sa... кисеOника био ...Su... погубан по њега.
Ипак, случај је такав да слова ...merz... овде нису део речи ,,бол". Осмех на лице. Као део првобитног текста ...Kommerz und Privatbank... смештена у један колаж, она у њему више не значе ништа. Као ни иницијали.
Име не значи ништа. Потпис, дада.


(уз слику: Kurt Schwitters - ''Merzbild'')

2011
Хановер


уторак, 2. фебруар 2016.

Кад сретнемо се безбрижни



Оштрице стаклених сабљи окренуте су ка доле. Салетеле их капи
оштрећи обод, или им тупећи врх? Салетеле их да бриткост полижу,
премере за чистотом жеђ. Топи се лед. Нада мном гаче летач вран, кличе 
праскозорју,
мрачном трептају слутњи над мојом главом, но зна ли, последњим траком 
таме,
јер гледајући само погледом црним, неће и у том сечиву кобном видети 
ведрину вечну.
Падне крај мене са гране снег, ветар му траг у цигарету замота
и док си чудом обузет још, већ све је дим. Ко да је одувек тако, ништа се 
десило није
а призор урамљени остаде у души заувек; необјашњиво зби се и чека, 
постаје део платна
што траговима својим ткаш. Настајеш ти. Постајеш,
кроз такве тренутке који те чине: твоју мисао и твоја чула који су такли, 
осетљивост им померили.
Упијам узану стазу у пространствима белине
и ово небо кристалних звезда што око ње у недоглед шири славу сунчева 
сјаја.
Као да преко леђа неке огромне лепоте прелазим
тражећи јој целине лик. Са отицањем мастила из оловке, рукопис ми све 
детињастији.
Мрзну ми прсти док је пишем. Ал' волећи је и она мене предивна гледа
и своје лепоте педаљ по педаљ открива. Пушта у своју
опуштајућу близину, зове у обнажени склад. Ал' ето, тек кад останем сам,
чудан и сам одем од људи да у љубави каменом изјављеном утопим се,
без обавезе дисања. У тај свехармонични склад кога ћемо се, љубави, 
сетити
безобилазно кад сретнемо се безбрижни.
  

(Тара)



уторак, 26. јануар 2016.

Кроз моју провидну шаку види се жбун.



Могао бих написати причу о одразу. Напољу зима, сто и столице на тераси, покривене снегом. Унутра топло, удобна фотеља, у њој седим, пискарам. Између нас велико стакло, у којем се огледам. Моја рука спушта се, тако, на баштенски сто. Лупка прстима по смрзнутој пластици, чује се звук тапкања по дрвеном рукохвату фотеље. Снег се не отапа. Кроз моју провидну шаку види се жбун. Сенке птица лепршају по снегу, птице не видим. Оно што видим су под углом сунчевих зрака честице које лебде по читавој соби. Посматрам чудо. Удишем их, издишем, али савршеност њиховог блажено хаотичног кретања не може бити нарушена. Честице ми се лепе за широко отворене очи и због тога ми, на своје ходочашће, крећу сузе.





уторак, 12. јануар 2016.

Све се окомило на коњаника





Све се окомило на коњаника и коњаник покушава да остане читав избегавши све што се окомило на њега. И да остане на коњу.
На читавом коњу.
Ласица се окомила претрчавши му пут. И она, у страху да притом и сама не настрада, јури преко стазе којом се он,
ко зна с којим разлогом, запутио.
Риба се окомила у паду с небеса. Накривио се пре него што ће пројахати поред линије њеног пада, поприлично се накривио нагнувши се у леву страну, опасно се накривио када је такав галоп у питању,
али остаће у седлу.
На страни на којој се накривио спремно га дочекује једна вила. Омалена, црна, навела је своја крила да је великом брзином понесу, да га пресретне и обори с коња у галопу. Потпуно црна, усмерила је свој енергични лет према његовом левом рамену.
Ипак. До краја ове бајке ништа му се лоше неће догодити. И ништа од свега што се на њега из ко зна каквих својих разлога окомило неће га зауставити. Но хоће једино она једна фигура која је негде испред њега, која је испред ласице и рибе и виле, која чекајући га седи у белој постељи. Кад она, нешто касније, буде легла и прекрила своје обнажено тело, прекривач ће попримити облик који нико, да ли од брзине дивљег галопа коњаниковог коња или свега што се на њега окомило, није приметио у облаку
изнад његове главе.



уторак, 29. децембар 2015.

Прича о дечаку који ме је чекао на месечини





У тренутку буђења налазио сам се, с ове стране сна, на уобичајеном месту. У кревету насред зелене спаваће собе, испод слике од топљеног воска и хипи-знаком ,,peace" на супротном зиду, собе коју ноћима надгледа Месец а у коју изјутра допру први зраци Сунца; има тренутака када се истовремено у том кревету задесимо сви заједно, заједно са Сунцем и Месецом.
            У тренутку буђења налазио сам се, с оне стране јаве, на капији дворишта из којег сам излазио. Задржали смо се код неких људи, дуго, до касно у ноћ, дуже но што би нам наложила пристојност, таман толико да лагано одшетамо кући и легнемо у освит. Неки осећај ми говори да није било непријатности због толико задржавања, ни код нас двоје, нити код срдачних домаћина, тих људи који су нас испраћали. А нису нас испраћали само из тог тренутка и из те ноћи, било је у нашем растанку нечега далекосежнијег, можда чак и недосежног, као да смо после те ноћи отишли на неки далек пут, на неко дуже време.
            Тако сам се први нашао поред капије дворишта које смо напуштали и чекао. Чекао, може бити стога што женски растанци углавном трају дуже него мушки, и у том чекању угледао оно што ће ме ускоро пробудити. Дечак од три или четири године, који се до тог тренутка играо чепркајући нешто и копајући по дворишту, устао је са земље и посматрао ме. Тај дечак риђе косе и крупних очију у ствари се играо не би ли одагнао сан чекајући ме; не нас, него само мене. Да не преспава тренутак у којем ћу проћи поред њега а да остане непримећен. Јер, из неког разлога, очекивао је да га поведем са собом. У ствари, као да му је од тога зависило све, шта год то било. Када сам га приметио, изненадио сам се његовим присуством на том месту, у то доба ноћи. Не сећам се више како смо се споразумевали, гласом или погледом, али се упечатљиво сећам његовог разочарања када је схватио да га нећу повести са собом. Иако неумољив и наизглед далек од сваке врсте саосећања према њему, једва сам успевао да отрпим толико туге у његовој сањивој појави и изразу лица, у тим неиспаваним очима на месечини док схвата како је његово бдење било узалуд. У ствари, нисам могао да је издржим. У том тренутку сам се пробудио.
У истом тренутку и Јовану је пробудио дечији плач, који јој потом још неко време није дозволио да заспи. Сутрадан је, сва замишљена док смо пили кафу, причала како је неутешно плакало и питала се одакле је долазио тај плач кад у комшилуку немамо ниједно толико мало дете.

 





среда, 23. децембар 2015.

Шољица за чај




            На столици поред зида у ресторану седео је познаник који се уозбиљио, носио је радну униформу. Пришао му је познаник да га поздрави. Познаникова познаница гурала је према њима колица за послуживање с једном шољицом за чај. Познаник је предложио свом познанику да прихвати понуду. Познаник је направио покрет према познаниковој познаници који је остао неодређен када је установио да је шољица за чај празна. А била је празна и прљава. Познаникова познаница није знала шта познаников познаник жели. Завршило се на томе да узрок његовом покрету није била она. Завршило се с неколико несигурних осмеха на различитим лицима.