о опеченој гузи девојке из другог града

...пружио сам јој најнежнији пешкир који имам, онај који јој се допада због великог срца на средини, и учинило ми се да јој је то макар на тренутак олакшало бол, чак се и благо насмешила бришући ону страну тела која није болела а ја сам не знајући шта да кажем (претпостављам да би неке ангажоване псовке звучале пригодно у том тренутку) осећао део кривице, као да сам лично тај и тај који је заврнуо хладну воду док се девојка из другог града туширала, или као да сам претпостављени онај и онај који је потчињеном том и том однекуд одозгоре наредио да нагло заврне воду у читавом граду док се она туширала, као да сам ја крив за опечену гузу девојке из другог града у којем не знају шта је рестрикција воде, можда и јесам јер да нисам она би била на неком другом месту у неком другом граду, можда и трећем...

Палеолитски ловац (1)

ПАЛЕОЛИТСКИ ЛОВАЦ
- Храпави облутак - 

(Не само за децу. И не само за одрасле.)

Могу ли на овај начин, док из града корачам према кући тражећи успут погледом и осмехом каменчиће, и ја да будем део твог сна? Надам се да се ни ти ни професор не љутите што овако, без питања, упадам у простор у којем ме до малочас није било. 

Ниједан од каменчића које сусрећем не одговара на моје питање. На сву срећу, у правом тренутку запажам човека који седи у парку. Његова густа бела брада испарава и одлази, сваким тренутком све прозирнија, у небо. Задивљен схватам да је то био само дим од цигарете који је човек издахнуо и пружам корак јер уједно спознајем причу којој ме данашњи ход води. Удишем сваку мисао која ми успут долази, сваку реч, којих је све више, и већ се покрећем у ритму још ненаписаних реченица, ритму који ће ми, видим, ускоро изнедрити нову причу.

Улазим у кућу где ме брада оног старца из парка одмах одводи у собу из твог сна, једном предмету који бих, да није толико храпав, назвао облутком. Тај камен, који потом носим степеницама у џепу своје кошуље, зове ме у дубине своје пећине, да на њеним зидовима насликам штипаљке као једну од илустрација за ову сликовницу.

Тако, у једном тренутку,

на мом длану нађе се камен

са рупом у себи.

Та рупа на том камену

дубља је од тог камена.

И та рупа на том камену

на мом длану

дубља је од мог длана.

И тако, у истом том тренутку, ја стојим пред улазом у пећину а камен пред вратима која воде у мистичне пределе на нашој тераси. Један Енглез, на пример, непознати Енглез... Али овде би прво требало написати да се на жици на тој тераси суши једна бела мајица. Један Енглез, на пример, нама непознати Енглез, када је на интернету угледао фотографију штипаљки које висе са жице на нашој тераси, пожелео је да у њиховој позадини види неки бели детаљ, чак је у коментару навео да би то могла бити управо мајица. Ја сад могу само рећи: ''Хвала ти, непознати Енглезу, испрва несхваћени пророче, на твојој лепој жељи!''

        А Богу хвала што на једној непостојећој фотографији храпави облутак, једна твоја мајица и ја, посматрамо беле облаке и замишљамо колико је брада стараца који седе по парковима било потребно да испари и претопи се у призор који лебди пред нашим очима.

То не мора бити за живота

То не мора бити за живота. Уместо детета, из твога тела излетеће бели лептир. Биће свакако бео. Мора бити бео. Јер све је. У поређењу с људским маскама. Бело.

Може бити да ћеш, у неком тренутку, за живота, нешто и осетити. Неки нови осећај. Доћи ће с места које је на овом свету заузимала твоја карлична кост. Залепршаће крилима, и ти ћеш то знати.

            Не лептирићи у стомаку. Не рајски ђаволи што ти белином ауру сенче. Не. То зрно истинске светлости коју носиш у себи, Бели лептир. Наглавце. Попут детета. Уместо којег ће једног дана залепршати. Не мора бити за живота.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Рођени из сунца

Кроз сво ово дрвеће
један зрак пронашао је праволинијски пут
до мог ока.

Рођени из сунца,
стотинама секунди раније,
сада проналазе смрт у мојим зенама.

Афродитином торзоу

АФРОДИТИНОМ ТОРЗОУ

- обраћање реинкарнираног античког вајара -

Сенка пада на твоје тело. Пада тамо одакле почиње израслина звана рука, ако још увек имаш руке. На место из којег израста лева рука, мислим да бих га без грешке могао назвати раменом. Одатле, па наниже, и читава лева страна леве дојке ти је осенчена. Ако си тамо где сам те последњи пут видео, левим боком окренута си према истоку. Осветљена си, дакле, сунцем на заласку.

            Твој лик могао би бити класика. Окаменити се и трајати. И трајао би да се тако успорено, трун по трун, одроњава хиљадама година, намрштен, озбиљан или насмејан. У обраћању мени, или некоме другом, или у необраћању... Како год. Али твој лик, ако још увек имаш главу, могао би бити класика.

            А ти би могла сада, у овој прилици, у овом обраћању мени, или некоме другом, или необраћању, да подигнеш једну ногу на неки камен, да је савијеш у колену и заузмеш одређени део простора, такозвани став. Позу која би била прикладна намрштеном, озбиљном или насмејаном изразу на твом непостојаном лику. Лежерну позу с ногом на неком камену на некој стени... Када сам те последњи пут видео имала си ноге. Али од тада те нисам видео.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Задатак из интимне метеорологије

У последњој трећини дана, када је руменило сутона досегло своју екстремну вредност, сиви облаци су почели да се гомилају на небу. У том тренутку приметили сте недвосмислени покрет у ружичњаку, по којем можете поуздано знати да се нешто већ дешава. Ваздух се усковитлао и покренуо локне непознате особе замишљеног погледа у смеру од запада према истоку. У тренутку у којем стичете сазнање о томе одакле долазе и куда воде токови усковитланих ваздушних струја у зениту изнад њене главе, фризура особе-поседника локни се претвара у један изненада подивљали цвет, који представља идеалну, сразмерно умањену, мапу ветрова. Посматрајући пажљиво ову мапу и применивши знање које сте стекли читајући снове, протумачите јаву тако што ћете одредити какво вас време очекује уколико га желите провести у поднебљу које просторно заузима особа-поседник дотичног изненада подивљалог цвета, и то:

а) у случају да је глава непознате особе у облацима;

б) у случају да облаци потичу из главе непознате особе.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Мозаик од шарене кише

      

            Увертира симфоније за почетак кише. Ту и тамо тек понека кап. А онда, полако, све јаче. Да има некога у близини, неког бића с рукама, оно би ширило руке у жељи да сензорима шака потврди прве назнаке климатске промене.

Тамо где су капљице падале, појављивала се слика. Почевши од прве капи, боје кафе, која је трепнула и означила око. Преко плаве, смеђе, зелене и других, што су попут мозаика стварале лик човека. Све до пљуска који је ову слику потпуно замутио.

Све створено растворило се. Текао је некуда, својим током, лик оног човека. Његова уста, око и нос. Па чак и шешир, и лула. Као да је кренуо у шетњу. Да има некога у близини, неког бића с рукама, оно би већ одавно раширило кишобран у жељи да успори сопствено растварање и ток.

(Илустрација: Јована Кривокућа)