уторак, 17. фебруар 2015.

Несањани сан о ненаписаној причи о сну о златној крлетци




 ,,Уштини ме, Славо. Ја све ово сањам.“
На пулту у несањаном сну налазила се композиција са кутијицом упакованом у шарени папир, белом чоколадицом подељеном на три дела, једном оловком и листовима хартије на чијој полеђини је исписана прича о сну. На таквој сценографији шаке су плесале своје улоге, а прича на полеђини хартије до краја дана је остала недовршена. Сан је говорио о златној крлетци. Крлетка о слободи. Злато о вредности. Волео бих да је прочитам кад буде довршена. Волео бих да је прочитам и ако то не буде.
Крај дана обележила је композиција у четири гласа са шољицама кафе. Поезија, фотографија, филозофија, дизајн. Почетак првог сата следећег дана, зрнца мака међу зубима.Четрдесетак сати касније, четрдесетак километара одатле, пожелећу да постоје сликовнице из којих би се деца учила једноставности лепоте живљења. Рецимо, томе да срећу чине мале и често неприметне ствари које, већ самим тим што могу представљати срећу, постају велике и непроцењиве. Замишљам једну од њих која би имала свега неколико страница, намењену најмлађима јер неким одраслима би могла бити већ неразумљива, чија прича би била састављена од тек неколико реченица које би требало исто тако једноставно илустровати:

Слава једе половину ђеврека.
И пије чај од ароније.
И воли.
Слава је срећан.



уторак, 10. фебруар 2015.

Стопе у снегу



Две геометријске линије утабане аутомобилским точковима претварају се у облике људских стопа испуњене снежним прахом, потом у трагове животиња који на крају потпуно нестају, уступивши место непрегледном пространству беле пустиње. То су поглавља приче о данашњој шетњи, једној од оних у којима си несхваћено сам отишао толико далеко а у ствари те је истина прихватила за руку и показује ти призоре које отвара пред тобом. То се углавном само тада, у осами, догађа. Погледом неурамљени пејзажи по којима су лебдела сазвежђа пахуља исцртавали су нове слике по познатим пределима. Због чега је готово неизводљиво довести некога, не било кога, на таква места и поделити ово с њим? Уместо да више очију више види, редовно се дешавало нешто сасвим супротно. Како је све просто и дивно. И топло. Тек у подне су ми се бркови и брада заледили, када сам кренувши назад сишао с бедема између два језера, једног од оних места на којима човеку долазе једноставни одговори на питања која годинама поставља. Сада је то већ друга прича. У непрегледном пространству постоји једна стаза, траг стопа који следим ходајући у супротном смеру. Боже, шта ли је са оним човеком, он се никада није вратио из те шетње.

https://soundcloud.com/slavi-a-krsti/otherless-snow-step-2013-full-demo

(Насловна мелодија се родила у шетњи око језера на -28 степени. У повратку из те шетње, уз шољу чаја у оној кафаници, настао је и овај запис.)

(05022012)




среда, 4. фебруар 2015.

Митолошка искуства (1)




Некада сам писао. Сада бих могао побећи у причу о шетњи некад и о шетњи сад. 
Она је ту негде, застала иза мене. Близу је. Не знам због чега је застала, можда везује пертлу, можда нешто ставља у торбу која јој виси о рамену, можда нешто по њој тражи. И раније сам шетао. Сећам се тога. Њена гардероба је сва у браон тоновима, а да не пада киша торба би била она плетена; овако, то је она платнена с непромочивом поставом, у две боје. Киша је ситна. Може, ко уме, да је слуша. Као музику. Некада сам свирао. Можда сад само бежим. Скидам капу јер ми се учинило да више и не пада, али је после двадесетак секунди враћам на главу. Не осврћем се, иако помишљам на ту могућност у једном тренутку. Не осврћем се, знам, то сам већ рекао. Упошљавам мисли нечим другим. Некада сам и фотографисао; сад бих могао да побегнем у неку фотографију. Догоди се да плочници и ивичњаци постану фотогеничнији када су наквашени кишом, али без обзира на то овог пута не заустављам се да бих направио фотографију, само ходам и посматрам, ходам даље, полако, сасвим полако, али даље. 






петак, 30. јануар 2015.

Овде и сад (Прича океана)


  
Могао бих написати причу коју управо слушам. Покушавам да схватим шта ми океан говори. А узео је дубок дах и проговорио сасвим полако.
Ту можеш сести, на овај велики камен. А овде, на овом поред, имаш оивичено водоравно место на које можеш спустити свој нотес и оловку без бојазни да ће склизнути у неприступачну неповрат.
Нижу се речи, више нема оне почетне спорости. Или то течније разумем његов језик. Ритам је праисконски. А овде могу и спавати. Шкољке су јестиве. Биљака и животиња има довољно, а у близини се улива поток. Постоји у једној рупи у стени згодно место за библиотеку.
Прича је почела прадавно, на обали су баре које се могу прескочити. Песак их упија али не задржава, и тако мења боју.
Некада давно, на једној далекој планети, живео сам сам.


(Аделаида, 2007.)






уторак, 20. јануар 2015.

Људи су пизде




људи су пизде

даш им пушку у руке
и кажеш

пуцај
ово је твој непријатељ

и они пуцају




уторак, 6. јануар 2015.

Међу људима

   

Могао бих писати приче о неким лепим играма међу људима.
Када се сенке усагласе са светлошћу, добију се идеални услови за живот, за сагледивост лепоте и уживање у њој. И за фотографисање исте која нам се, на сваком кораку и на неизбројено много начина, увек изнова открива. Било то за дрвеним столом обасјаним искошеном сунчевом светлошћу за којим пијемо кафу, као јутрос, или у виду месечевих декорација искројених силуетама голих крошњи дрвећа с почетка године, као на фотографијама направљеним протекле ноћи изнад једног великог града
на оближњој планети.
Још као беба, Димитрије је измислио једну игру коју никада нисмо престали да играмо. Ево како се она игра. Када окренемо главу и гледамо свако на своју страну, то значи да је игра већ почела. А онда, после неколико секунди, наглим покретом главе или сасвим потајно, из прикрајка очију, погледамо се поново у очи. То је једно од битних правила игре. Тада се насмејемо. У томе је поента. Затим понављамо све то, поново и поново, и притом се смејемо све више, све док се не засмејемо толико да се кикоћемо и у тренуцима када се не гледамо. Ова игра може се играти било где, јуче смо је на пример играли у аутомобилу који је клизио по улицама великог града, између божићних украса којима су окићене,
и месечином обасјаног неба.
Неко од нас ће јуче, по ко зна који пут упитан за своје поступке, признати да је особењак. Изјавиће то после пријатељског савета да би требало више пажње да посвећује неким корисним појавама у друштву, као што је политика; изјавиће то у подне, а увече без нарочитог објашњења напустити друштво за столом у ресторану и изаћи на улицу да се, поневши са собом само фотоапарат, после неколико минута врати опијен од задовољства. Свако од нас, пошто сагледа свет и збивања у њему, бира на коју ће страну гледати. И свако има своју улогу која се може, за онога ко баш тако жели, сматрати његовом политиком, којом нешто доприноси негде у простору између новогодишњих украса и звезда на месечином обасјаном небу. Тако се некада све намести да буде идеално за фотографисање и опијање задовољством и лепотом. Такве тренутке не би требало пропустити. Када се усагласе сенке са светлошћу, без обзира на коју страну показује
привидна превага.


06012015
Минхен - Графинг - Еберсберг





среда, 24. децембар 2014.

Можда ти и ниси Купидон.




Страшне су дечије лутке, има тог мотива у филмовима. Лутке одраслих, лутке умрле деце, спаковане у некадашње нове кутије, сломљених кичми и вратова, смешкају ти се а јебале би ти матер.
Жив ли си, гипсани Купидоне, јер живо гледаш у башту држећи књигу у руци? Књига је отворена на средини, а у другој руци ти је перо. Написао си, дакле, половину књиге. Пишеш, одатле тај занесени поглед. Обрашчићи ти једри, осмех блажен, таласасти праменови достигли естетику неочешљаности. Декоративно срце одлепило се са стакла и пало тик поред тебе. Не наседаш, пишеш. Оно ипак умире, изобличено, на дохват твоје десне руке у којој држиш перо. Можда ти и ниси Купидон.