Лобања слона

 (Henry Moore - Elephant Skull Plate XVIII, 1969, Etching)

        То сасвим људски лик изражава кроз тебе своју измишљену тугу. И назирање осмеха што као да је пред плач. И праволинијски траг нечега низ оно што је требало да представља нос говори да је све то само игра. Игра белине хартије, опасно наоштреног врха писаљке и људског ума. Тамо се, у том пресеку, проналази клица све измишљености. Тако да туга изражена сасвим људским ликом на овом бакропису у стварности не постоји. Као ни назирање осмеха, ни онога што би требало да представља нос. Ни обрве под којом очна дупља у себи крије тек делимично откривено небеско тело. Еклипса нам не говори много, тек указује на мрак и једва видљиво помаљање светлости, можда тек њено рађање. Не говори нам много, готово ништа. Јер ни она не постоји, на оној тромеђи материје, додира и мисли, из које извире и тече ка нама оно што је нацртано и написано.

(...а написано је пред бакрописом Хенрија Мура Лобања слона: плоча 18)

01102014

1308

                                                                 

 

Твоје хриди

Постоји море.

Ти си острво у том мору. Оаза богата исконском лепотом.

При обали је пуно подводних стена. Оно што се види заклонило се

иза невидљивог.

Кормило се окреће великом брзином, велика је жеља да се спасе брод.

Заокрет је близак углу којем се не зна теме.

Мрак је, облаци и магле претвориле су очи у семење посађено да из муља

никне нови вид. И тела, тек лутке, у манекене слепила.

Кормило се окреће великом брзином, велики је точак рулета

који нас котрља по могућим исходима. 

Окрет на једну страну, али покрет на другу, чине да плес

у лепоти невремена добије филозофско тумачење.

Твоје хриди, којима под водом дочекујеш дозване, не чине ти добро.

Отимаш оно што ти је даровано.

Од погођене вечности правиш

промашени тренутак.

Ти си острво које, што му више прилазим, заобилазим.

Јер и даље постоји море.

                                                                                                           20092011

                                                                                                                                             1111

Духовни ген (фрагмент о смирењу)

Неочекивано брзо дошло је смирење када сам га пожелео, у истом тренутку, у трептају у којем сам спустио поглед и зауставио га на сопственим шакама

у крилу. Осети тренутак, доживи у потпуности тај непријатни ветар

пред чијим ударним налетима си најпре инстинктивно пожелео побећи. Добри су инстинкти, подсећају нас на наше предљудско порекло,

на упорност природе која нам, мимо наших уображаја и стремљења,

указује верност. Живи у нама без нашег питања, помаже да урадимо нешто пре него што и почнемо мислити шта бисмо у датој ситуацији урадили, спашава нам живот једним неосмишљеним покретом, несвесном реакцијом, једним брзим кораком у страну према којој иначе нисмо имали намеру

да закорачимо. Инстинкт, који стрпљиво стотинама хиљада година чека

да у једном тренутку поново будемо животиње. И дочека, више пута

него што то ми, људи у чијим дубинама се настанио, мислимо.

Свидело се то нама или не, у пећинама унутар нас самих,

у јазбинама и гнездима наших душа, настањене су те древне животиње

које нам нуде на коришћење своје вештине. Покушавам да препознам

која од њих се пробудила у мени, у тренутку док проналазим мир

на узнемиравајуће снажном ветру од којег сам само неколико тренутака раније желео побећи, док проналазим радост у завијајућем хуку висина,

и ужитак у упијању оно мало сунчевих зрака који успевају да се пробију

до овог скровитог места на којем седим. Потпуно смиреног даха

посматрам сопствене руке, потомке некадашњих ногу, спуштене на удове који су још увек ноге, а које сада зовемо крилом.

Васко Попа - Ружокрадице

Неко буде ружино дрво
Неки буду ветрове кћери

Неки ружокрадице

Ружокрадице се привуку ружином дрвету

Један од њих украде ружу

У срце је своје сакрије

Ветрове се кћери појаве

Угледају обрану лепоту

И појуре ружокрадице

Отварају им груди једном по једном

У некога нађу срце

У некога богами не

Отварају им отварају груди

Све док у једног срце не открију

И у срцу украдену ружу

Две главобоље

- Моја главобоља је нестала синоћ, кад смо се растали. А твоја?

- Моја је отишла још док смо били заједно. При крају сусрета.

- И до сад су се смувале и негде су далеко у свемиру, на седмом небу.

- Да. На путу према меденом месецу с којег се никада неће вратити.

- Шта би могло да им се догоди на меденом месецу да би остале тамо заувек?

- Не знам. Нека трагедија?

- Не знам ни ја. Можда судар с кишом аспириноида.

- То звучи баш страшно. А да можда прође без трагедије, шта мислиш?

- Зашто, зар ти је жао? Не желиш ваљда да нам се врате?

- Нисам мислила да се врате. Него само да прође без трагедије. Није лепо да желимо такве ствари. Чак ни главобољама. 

- У праву си. Могле би остати на том меденом месецу заувек, да се никада више не врате ни у чије главе.

- И живети у љубави и слози до краја...

- Нека буде тако. Бар да неко има неке користи од нашег растанка.

- Макар то биле главобоље.

У неколико тонова: Три шишмиша

 

Једна је жена певушила своме детету некакву песмицу о слепим мишевима. Као, било их је три, и они су као трчали, бежали од неког, шта ли. Углавном, мени ту ништа није било јасно. Не због тога што нисам разумео језик на коме је она ту песму певала. Више због недостатка детаља. Није ми било јасно да ли је уопште реч о шишмишевима. Руку на срце, о њима и није било речи: нити су летели, нити су висили наглавачке о реповима као што то иначе раде. А мени је било глупо да питам о чему се ту ради.

Тако, изгледа да та песмица и није била о шишмишевима који лете и висе наглавачке о реповима, као што то иначе раде. Нити је то ова прича.

Томаш Ружицки - Анђео

 

Радим у сну. Устајем и излазим, тротоар је прекривен

светлим наносом. Улазим тамо, док она спава, и узимам је

онакву каква јесте; полеђушке, на стомаку или згрчену и тада се

покрећу зидови, намештај, а напољу улица, и даље, све док не осети

све нереалне ствари, како теку они милиони речи, оне невероватне

слике које почињу тихо да круже, ах, и да је испуњавају.

 

Тако радим сваке ноћи, све време невидљив. Затим седим и гледам,

како покреће очне капке и како јој прсти подрхтавају.

Чак знам и шта види, када почне да плаче.

 

Ах, радим у сну, волим је у сну. Сваке ноћи остављам

у њој све, очекујући дете. А после се враћам истим улицама,

све је статично, куће, дрвеће и тако даље. А на кожи

имам светао нанос. Када чујем да се буди вичући,

тада знам да оно неко други ради на јави.

 

(Превод: Бисерка Рајчић)