Повремени загрљаји, повремени растанци, свевремена путовања...

Повремено би ме неко загрлио, као пред растанак са мном. А немам појма због чега. Додуше, свој живот ионако доживљавам као путовање, сваки корак свог живота. Можда су сада то исто тако схватили и други. Пријатељи, родбина, па чак и понеко од познаника које знам сасвим површно. И када стојим у месту, путујем. Тако сам негде успут начуо како на прославу рођендана једног дечака долази песник који је и мени најавио своју посету.

„Извините, да ли то говорите о Младеновом доласку?“

„Ма да. Навалило дете. Само тај Младен да дође у суботу... Знате који Младен?“ 

И када обедујем, ја путујем. И у својој кухињи.

„Знам, наравно.“

„Ето. То му је битно, битније од торте. Неће дете кловна, хоће песника. Видео га у некој емисији на тевеу и одушевио се. Једва смо га нашли...“

Тако сам, могло би се рећи сасвим случајно, од човека којег раније уопште нисам познавао начуо нешто, негде где су нам се путеви за тренутак укрстили. У димензији путовања у којој раскрснице могу да постоје свега неколико секунди у пуном светлу, да настану изненада и да их потом више никада не буде. И зато нема смисла растајати се на свакој од њих. Баш као кроз живот, тако и пре и после њега, путујем. На таквом путу се може схватити и то да је загрљај више од растанка. У неком случају. Можда су сада то исто тако схватили и други. И када спавам, путујем.

 

Негде на Земљи (1)

(Фото-илустрација: Миодраг Мајсторовић)

Ко је први који је замахнуо руком? Из чије шаке је засејана прва пшеница 

да клија и полегне при првом налету ветра? Ветар је ту био и од раније,

али за прву биљку која се устремила ка небу, држећи се и даље чврсто

за земљу, био је то први ветар.

Из исте шаке излетело је и јато птица. Водило је битку с висинама, с ветром који је тамо горе био много јачи, и млатарајући крилима завршавало

падом. Потом се јато препустило ономе чему је расејано из шаке

првог који је замахнуо руком и посејао прву пшеницу,

и лет се без сувишног отпора претворио у игру

прављења облика на небу. На једној

фотографији може се видети како

јато птица над пољем пшенице

свезује снопове

ваздуха у

троу

га

о

.

Једина веза тих птица са земљом било је зрневље жита којем су се увек враћале из висина после дружења с ветром. Иста она веза која је прву биљку, када се устремила небу, држала чврсто на земљи.

импровизована бајка

док археолошком грађом затрпан

устајем попут напрасно оживеле фигурине ушушкане маглом

што јој се данима ни извор не зна ни ушће

видим да је протекао већи део времена него што ми се чинило

већи део дана у којем сам хтео да те позовем

иза седам гора у шетњу или да те снимам иза седам мора 

док ми причаш своје бајке

иза седам уличица иза седам пречица

или да само ћутимо и одмарамо очи

ти шаљеш своје стихове који су све бољи

и кажеш свако је зрно песка пустиња за себе

Михаил Епштејн - Бели храст у Атини

            Посетио сам бели храст, који се широко размахнуо својим гранама. Заиста је леп и сеновит, али највише запањује не својим величанственим изгледом, нити природом и врстом, него царском припадношћу самом себи.

            Ево суве информације: „У знак одушевљења лепотом његове хладовине, власник је предао храсту власничко право на самог себе и на сву земљу у кругу од осам стопа. Дрво је оборила олуја 1942. године, али из његовог жира је израсло друго, на том истом месту. Законитост тог Дрвета које влада собом никада није доведена у сумњу.“

            Одједном увиђаш да постоји још један начин за украшавање света. Ослободити ствари, животиње, биљке од корисно-службених функција. (...) Преда мном искрсава слика „плероме“, божанске пуноће бића, кад Бог постане Све у свему.

(Михаил Епштејн)

Строфа врлини

Док неко хоће

да види корист од људске злоће,

нема те изван укупне своте

људске доброте.

Младен Дурић (Владика Григорије) - Гледајмо се у очи

            ...Нипошто не треба да заузмемо позицију: моја представа траје вјечно и никада се неће завршити. Уважени професор Миодраг Зец лијепо је једанпут рекао да су наши људи који владају способни да изграде степенице ка врху,  али да нико од њих не гради степенице за силазак. Човјек који је на власти мора да буде спреман на то да често неће бити вољен, да ће бити критикован, те да има способност да се одрекне власти. Када се одрекне власти, када буде способан да сиђе с позорнице или пиједестала, тек тада ће видјети ко га уистину воли, а ко га не воли, да ли га сви воле или га сви мрзе. Ако не може да се одрекне своје моћи, онда то више и није човјек, то је лудак. А таквих лудака је у историји било много.

(...)

            Понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смијете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мијењајте ме, макар силом!

(Владика Григорије – „Гледајмо се у очи“)

полицијски час

звао сам те синоћ

да изађемо у шетњу паса

од 23 до 01

ниси се јавила

а имао сам добар план

за излаз

ти ставиш маску

ја брњицу и ланац око врата

и прошеташ ме мало

па онда ја ставим маску

а ти брњицу и ланац

па је тебе мало прошетам

уместо тебе јавила се твоја мајка

каже да си отишла раније на спавање

али ја њој ништа не верујем