Овде и сад (У полумраку)

Поново се будим. Преко прозора који се налази изнад моје главе навучене су тешке завесе. Подижем своје тело у седећи положај. Пола минута после тога, у кревету преко пута мог буди се девојка и усправља своје тело од појаса на горе. Такво усправљање изгледа чудно, као да је последица непознате силе која је притиснула одређено дугме на даљинском управљачу и тиме га изазвала. Коса јој је риђа, знам то по сећању, а подочњаци су могли бити већи него што се то чини у овом замраченом тренутку. Посматрамо се кратко у полумраку, што прекидам упутивши јој промукли шапат.

''Добро јутро. Готичарко.''

''Нисам ја готичарка.''

Има право да се буни. Јер и ја сам устао пола секунде пре ње, у кревету преко пута, и усправио се од појаса на горе, као да је непозната сила притиснула одређено дугме на даљинском управљачу.

Она устаје, одлази до тоалета, пушта кратку воду из казанчета. Већ следећег минута поново је у кревету.

Сергеј Аверинцев – Молитва за последњи час

            Када мисао утоне у безмисао, када воља изгуби себе, кад име своје ја заборавим, Твоје нека буде са мном Име.
            Када дође крај речима и језик многоговорљиви стане у безречности гроба, Твоја нека буде са мном Реч.

(Сергеј Аверинцев - ,,Молитва за последњи час")

Снег у Сахари

Мало кафе, мало чаја, мало дима.

Сасвим довољно, каже Џим Џармуш.

Снег је пао на пирамиде, каже Биљана.

Између кафе, чаја и дима, комуницира тишина.

Затрпао је чак и Сфингу, додаје она. И још:

Онако гола и боса. И без носа.

Мало кафе, мало чаја, мало дима.

Сасвим довољно, са или без Џима.

Ерих Фром - Умеће љубави (2)

   Супротност полова ишчезава, а с њом и еротска љубав, која се заснива на тој супротности. Мушкарци и жене постају исти, а не равноправни као супротни полови. Савремено друштво проповеда овај идеал неиндивидуализоване једнакости јер су му потребни људски атоми, од којих је сваки исти, да би функционисали у масовној скупини, глатко, без отпора; покоравајући се истим наредбама, а да ипак свако буде уверен како следи своје сопствене жеље. Управо као што модерна масовна продукција захтева стандардизацију робе, тако и социјални процес захтева стандардизацију човека, а та се стандардизација назива "једнакост".

(Ерих Фром - "Умеће љубави")

Чичак

Једног дана, после кише, догодило се право чудо. Из земље поред једног цвета почео је да расте неко.

"Хеј, здраво!", рекао је цвет, "Ја сам Перуника, а ко си ти?"

"Здраво, Перунико! Ја сам Чичак."

*

"Када су тебе посадили?", упитала је Перуника.

"Нису ме посадили", одговорила је биљчица која се појавила из земље поред цвета.

"Али како си онда почео да растеш?"

"Не знам. Мислим да ме људи не саде због тога што ме не воле. На себи имам само неке малене цветове. А и они су прилично обични и уопште не миришу... Изгледа да сам ја у ствари неки коров."

"Чудно. Због чега онда растеш? Мора да постоји неки разлог."

*

"Шта је то разлог?", упитао је Чичак.

"То је нешто због чега растеш. Ја, на пример, растем због тога што украшавам простор. Људи воле мој цвет и прија им мој мирис. Ето, то је разлог због којег ме саде."

"Мој разлог није у мирису и цвету. Људи ме чак и заобилазе када ме виде, јер им се моје кукице закаче за ноге."

*

"Али баш те кукице су им помогле да измисле траку која се качи на тканину...", досетио се Чичак, "По мени су је и назвали: чичак-трака! Када деца не умеју да вежу пертле, родитељи им обују патике без пертли, које закопчавају чичак-траком!"

"Ето видиш, то је разлог! Ти си значи научио људе како лакше да закопчају патике своје деце! Ти си онда нешто као научник међу биљкама!"

Владета Јеротић - У шта људи верују

            Развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но, ум је хладан а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта у глупост.

(Владета Јеротић - "У шта људи верују")

Тачка.

Могао бих написати причу о алпинизму. Тачка је малена, понекад једва приметна. Али довољна да заврши реченицу. Реченица говори о неколицини жустрих тачкица које се крећу по кори високог дрвета. Погледом идем увис не бих ли угледао још коју. Стабло је право и избраздано, шаре на њему на једном месту личе на нотни систем са уцртаном нотом си, а на другом месту и једва нешто повише имају лик брадатог мушкарца. Али не могу видети оно што тражим: мраве. Мој уморни поглед до малочас је дремљиво шетао
по тексту књиге која је сада у торби. Не постоји папир направљен од дрвета поред мене. Постоје алпинисти, сваки на висини хиљаду пута већој од своје. Постоје мрави као тачке које се крећу по њему у потрази
за крајем реченице.

                                                                                                          18072010

                                                                                                          1745

                                                                                                          Volksen