Владета Јеротић - У шта људи верују

            Развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но, ум је хладан а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта у глупост.

(Владета Јеротић - "У шта људи верују")

Тачка.

Могао бих написати причу о алпинизму. Тачка је малена, понекад једва приметна. Али довољна да заврши реченицу. Реченица говори о неколицини жустрих тачкица које се крећу по кори високог дрвета. Погледом идем увис не бих ли угледао још коју. Стабло је право и избраздано, шаре на њему на једном месту личе на нотни систем са уцртаном нотом си, а на другом месту и једва нешто повише имају лик брадатог мушкарца. Али не могу видети оно што тражим: мраве. Мој уморни поглед до малочас је дремљиво шетао
по тексту књиге која је сада у торби. Не постоји папир направљен од дрвета поред мене. Постоје алпинисти, сваки на висини хиљаду пута већој од своје. Постоје мрави као тачке које се крећу по њему у потрази
за крајем реченице.

                                                                                                          18072010

                                                                                                          1745

                                                                                                          Volksen

Жак Атали - Лавиринтовање

                Људи су једно време мислили да свет могу да претворе у вештачку творевину, сачињену од правих линија и транспарентних прозора. Пролазна илузија. Меандар изнова осваја не само свакодневни живот, него и науку, економију, политику, урбанизам, сликарство, књижевност, филм. И, мало по мало, са повратком номада који ће обележити наредни миленијум, лавиринт ће поново заузети велико место у нашем свету, као да се појављују напрслине на танкој опни рационализма којом смо покушали да га прекријемо.

                Онима који су заборавили његову стару мудрост, који су мислили да ће вечно моћи да живе у култу разума и брзине, прети озбиљна опасност да се узгубе. Насупрот њима, они који буду стрпљиво откривали његове заборављене тајне, који буду знали да прате иницијацијске путеве и разоткривају енигму, умеће да пронађу пут кроз шуме будућности.

(Жак Атали - "Лавиринтовање")

Духовни ген (Ту су, свуда око мене.)

            Ходам између стабала. Не постоји стаза. Ова шума није столетна. Она има стотину стабала у себи. Сваке године засади се по једно ново дрво, а посече се оно које је засађено пре тачно стотину година. Од посеченог дрвета направи се папир. Од папира добијеног од тог дрвета штампа се књига аутора који је дотично дрво пре тачно стотину година засадио. Због тога је број ових стабала овде увек исти. Округло стотину. Због тога ова шума није столетна, јер свако дрво у њој има различит број годова. Због тога ово уопште није шума. Ходам између стабала. Као између полица библиотеке. Читам из њих књиге до којих нећу доживети. Ту су, свуда око мене, али их нећу дочекати на овом свету.

            Свако дрво, понаособ, већ на својој кори даје назнаке текста који носи у себи. Причају ми неме приче иако не знам све језике на којима ће оне бити објављене. Гране се гранају у поглавља, а свака од њих има одређени број лишћа. На дрвећу видим мраве, бубамаре, понеку веверицу. Њима се ове књиге отварају на сасвим другачијим местима, на сасвим другачијим причама. И ово место се може сматрати романом у којем је главни лик прича. Прича или приче које су у сваком тренутку присутне свугде око нас, а које никада нико неће записати.

            Ходам између стабала. Нема стазе. Нема ни шуме. Прија ми што осећам како дрвеће чита из мене. Неке од књига које носим у себи никада неће бити штампане. Ни прочитане. Нити написане. Можда тек неке од њих, после стотину годова.

Сава Дамјанов - Постмодернизам није (књижевни) злочин

            Књижевност се увек на неки начин односи према стварности: не само на реалистички начин, већ и кроз њено пародирање, мистификовање, митологизовање, фантастизацију и сл. Само, и ту ваља имати на уму да постоје различите стварности, или барем различити аспекти интегралне Стварности: зашто би, рецимо, стварност сна била мање реална од стварности политичких драма, зашто би љубав била мање релевантна од ''епохалних питања'', зашто би урбане митологеме једне генерације биле нестварније од тзв. велике Историје? (...) Наравно, о томе ће судити превасходно будуће генерације, а најпре они ''нови клинци'' који ће почетком XXI века креирати нову мапу српске књижевности и за које ће, надам се, данашњи постмодернисти показати више разумевања него што су га сами имали од стране традиционалиста.

(Сава Дамјанов - "Постмодернизам није (књижевни) злочин")

одјек

ако ипак закорачите о драга госпођице

са оне стене коју сам вам подробно описао

када сте у пламтећој жељи да се боље упознамо

тражили да вам приповедам о својим путописима

који нису стали у ону књигу због које сте ме толико заволели

на којој ми се придружио џиновски гуштер

док сам се сунчао далеко од људи или је то био сићушни змај

за којим сам после ушао у дубоку мрачну пећину на врху стене

учините то с музиком у себи препоручујем другу половину песме

о којој сам вам причао то је онај део када се песникове речи заврше

а песма и даље одјекује у полуакустичним просторима бића

и траје у висинама гласа које не дозвољавају пад

јер шта друго можете понети са овог света

осим музике коју сте осим љубави коју сте

као мирис меда у душу прикупили  

али најпре о тако вас молим будите вредни пре тог лета

јер већ сте на путу на којем смо се срели не узалуд

никако узалуд с дарованом приликом

да на овом свету препознамо рај и да га сачувамо

као што смо се и сами једно у другом препознали

да сачувамо себе од оног корака

од оног дела усменог путописа у којем су вам очи затрепериле

од чега другог него од препознавања или је то био сићушни добри змај

који ме је удаљио од литице и одвео у стену

на концерт пећинске музике слепих мишева и тамо нестао

да ме препусти перформансу у којем ми је спектакл светлосних зрака

показао излаз ка препознавању које ће нас сачувати

и довести једно другом у поново откривени рај

путем ненаписаних и оних других књига путописа

путем треперења у погледима изнад пећине изнад литице

долетети једно другом на висинама песме чији се текст завршио

а она одјекује и траје у нама далеко од људи

али ако ипак закорачите нека то буде баш та песма-путопис и онај њен део

који говори о путу што једино о једино може водити из раја

...eu só conheço

esse caminho

do paraísо...^*)

____________

^*) eu só conheço / esse caminho / do paraísо - ја једино знам / овај пут / из раја

стихови на португалском језику су из песме групе Madredeus - O Paraiso, аутор: Pedro Ayres Magalhaes

Ерих Фром - Умеће љубави (1)

            Читава наша култура заснива се на апетиту за куповањем, на идеји узајамно корисне размене. Срећа савременог човека састоји се у задовољству што га пружа разгледање излога и куповање свега онога што он може себи да приушти. Он (или она) посматра људе на сличан начин. (...) То што личност чини атрактивном зависи од моде датог времена, како у физичком тако и у духовном смислу. (...) Не би требало да нас изненади то да у друштву, у којем тржишна оријентација преовладава и у којем је материјални успех врхунска вредност, љубавни односи код људи следе исте обрасце размене који владају на тржишту робе и радне снаге.

(Ерих Фром - "Умеће љубави")