Казуо Окакура - Књига о чају

У религији, Будућност је иза нас.

У уметности, Садашњост је вечност.

(Казуо Окакура - "Књига о чају")

Галебови Месембрије (део)

Како је чудан, како је

смешан, како је тужан

овај дивни свет!

Михаил Епштејн - Надахнута баналност

            Све ми је даровано: и светлост, и ваздух, и тело, и свака ћелија у њему. Јер ништа од тога нисам ја створио. Ако се из мене одузме оно што ми је дато, шта ће ми остати? Ништа. Мене у себи нема.
            Осећати све своје биће управо као дар - и значи захваљивати. Ако ми је то дато, значи, постоји Неко ко даје. Моје постојање добија двоструки смисао, као сусрет са Даваоцем Захвалности, као со, придаје снагу и укус сваком искуству.

(Михаил Епштејн)

Клупа на Месецу

Све је као у причи за децу.

Све просто да простије не може бити.

Једна клупа на којој нико не седи, нити

ће икада сести, налази се на Месецу.

Тај Месец има своје пределе:

брежуљке, своје небо и траву,

ал' нема никог да на обичну клупу, праву,

кад се умори седне, бар тако веле.

Кад све је тако, кад тамо нема

живота, дружења, и других чари,

коме је, тамо где увек све дрема,

пало на памет клупу да смести?

О, то су учинили месечари

у неком свом стању свести.

(2016)

Владета Јеротић – Како гледамо једни друге и како би требало да се видимо

Човеков поглед уперен у даљину, када са обале мора гледа на пучину, са врха планине на околна брда и шуме, човеков поглед усмерен на другог човека, када га воли, када га пажљиво слуша, када хоће да продре у његову унутрашњост чудо је Божије, фасцинантан зов у непознато.

(Владета Јеротић – „Како гледамо једни друге и како би требало да се видимо“)

Нови домети старинских телефонских апарата

            Некада су постојали фиксни телефони који су, када неко пожели да вас чује, производили карактеристичан звук. Ако бисте чули како се из нечије шаке зрневље, на пример житарице или нешто приближније бисерима, периодично просипа на поклопац шерпе, то би значило да треба да приђете апарату и подигнете слушалицу. Такви, старински фиксни телефонски апарати, звали су се једном речју: телефони.

            Неко вас зове, вас или некога од ваших укућана. Треба да подигнете слушалицу. И не само то: потребно је и да њена два краја распоредите онако како треба: један на уво, да бисте чули ко вас зове, и други испред уста, како бисте му одговорили. Спирални кабл, који слушалицу повезује с другим делом апарата, има свој домет који вам неће дозволити слободу кретања потребну за неке разговоре. На том другом делу апарата, из којег излази спирални кабл, налази се бројчаник са десет рупица, са по једним бројем у свакој рупици.

            Када желите да позовете некога телефоном, треба да знате његову комбинацију бројева. Онда редом гурнете прст у сваку од рупица са одговарајућим бројевима, и окрећете докле вам то дозвољава граничник; када прст удари у граничник, извучете га из бројчаника који се потом окреће уназад, све док се не врати у почетни положај. Када сте тако окренули све бројеве, чекате да се из слушалице чује сигнал који говори да тамо негде, где сте желели, неки други телефон звони. Потом, ишчекујете да чујете жељени глас.

            Понекад, телефон звони а нико се не јавља. То би значило да неко није код куће, или да не жели да се јави. Или да је неким случајем, можда смртним, онемогућен да се јави. Дешавало се и да централа пребаци позив на неки сасвим други број; и то би некада био разлог нејављања, или јављања неке сасвим друге, непознате особе. А понекад уопште не звони: док ишчекујете жељени глас, чујете само шум... Све док се, замишљени, не упитате где вас то централа пребацује:

у које даљине, када чекање толико траје.

Је ли тај далеки шум знак да се тамо негде неко већ јавио,

из толике удаљености да се његово обраћање, које се можда више

и не може свести на говор, чује као тихи неразговетни звук?

Понекад би се догађало и чудо:

повлашћено почињете да слутите тај онострано интровертни глас

до којег вас је одвела комбинација бројева који су се завртели с

бројчаником,

да разумете хор гласова свих оних који се у том тренутку не могу јавити

на телефон који звони негде у свемиру, попут зрневља,

на пример житарица или нечега приближнијег бисерима, просутог из нечије

шаке,

гласова онемогућених да се јаве јер им спирални каблови не дозвољавају

толику слободу кретања; и разумете тугу сваког појединачног гласа из тог

хора

чији се дах ори свемиром да до вас допре тихо и неразговетно, тугу

због тога што не можете чути оно што имају да вам саопште,

ни видети лепоту на сваком кораку. Нити доживети бескрајну љубав

која вам је дата.

*

звучна илустрација уз ову причу:

https://soundcloud.com/slavi-a-krsti/new-distances-of-vintage-telephone-ringing

Послови од користи (1): Брање трешања

Брали смо трешње. Са врха трудне крошње

вадили иза лиснатих паравана

у трену између кишних дана

прегршти бордо румене ношње

и њоме пунили посуде окачене о грање.

Олакшало је дрвету бреме

које нам оку рече и длановима да стреме

увис, врху, у благодетно брање.

А сваки плод што тупо лупио је у траву

постаде кокошији плен.

И сваки који звонко у кофу упаде

са зимницом ће у оставу.

А онај део дрвету остављен

однеће птице, ко зна где.