* (како да сагледам...)

како да сагледам све ово, боже, како да схватим то што ме ставиш усред ове лепоте без краја, осим да њено средиште нисам ја већ ти у мени...

Модне бубице

Ровац, покрај пања трске,

претрпео речи дрске;

испуца их мувљи тон,

а мета им беше он:

,,Бркови ти нису шик,

сад је други модни крик.

А ти, годинама исто...

Ооотвори се, модна писто!

Па и моја крила

што су црна била

сада су зелене боје.

Је л' да да ми добро стоје?...“

Те је такав, те онакав,

те је запуштено длакав...

Закључак је бедан:

ровац неугледан.

Тако вели мува,

па кад се испљува

да крилима маха

и оде без даха.

Примаче се ровац пању,

седе, све мислећи на њу,

па прогунђа, тужан:

,,Зар сам тол'ко ружан?

Па ако сам чупав,

ваљда нисам глупав.

Тело обријаћу,

ал' са главом шта ћу?

Треба да фризуру бирам:

коврџе да ондулирам

или да, на пример,

и ту ради тример?“

Разгрну се у близини трава

и ето ти из ње једног мрава:

,,Никад нисам срео ровца

који жели бити овца!

Знам ти стрица, прави то је

пример, понос врсте своје.

А ровчев синовац

треба да је ровац.

И ону мувару знам, што била,

те хвали своја зелена крила.

А та мода – не питај од чега,

потиче јој од крављих балега!

Да угодиш не би мог'о свима,

свако своје коментаре има.

И зато се не заноси,

него просто – буди ко си.“

Ноћне птице (12)

(фрагмент 12)

Ослушни. Јесу ли то птице? Као да их је неко узнемирио.
Више то није песма, пре је цик у ноћи прожет лепршајима крила
при полетању. Шта виде, какве призоре надлећу, када лете кроз мрак? Трење дневне светлости и отпор крилима ваздуха обојеног у црно
не могу бити исти. Ноћни ритмови су мирнији, успоренији, узбудљивији. Дневни жустрији, шаренији, и опет мирнији... Зато ослушни
и, када у теби одјекне, реци, јесу ли то птице.

(Раштат, април 2018.)

(Илустрација: Славиша Крстић)

Ноћне птице (10)

(фрагмент 10)

И ноћу. Када сви други људи у кући, уколико их уопште има, спавају, а ви због несанице или из неког другог разлога останете будни и седнете поред отвореног прозора, можете чути умилно сетну песму ноћних птица. Кроз њу, која долази од најближе лоцираних птица, ускоро ћете разабрати и ноте оних удаљенијих, и погађати с којег би дрвета могле потицати, а кроз њих и звуке најудаљеније музике, од крилатих бића скривених у крошњама непознатог дрвећа. Када вам се чула изоштре и допрете до граница људског чула слуха, па евентуално зађете и иза тих граничних подручја у просторе хиперсензибилности, чућете: ствари око вас крцкају. Нарочито ноћу.

(Раштат, април 2018.)

На планети сунцокрета

Лако је. Потребно је само пронаћи идеално место у универзуму и запутити се тамо. Путовати на довољној дистанци од Сунца да би се родио живот. Пратити путоказе фреквенције таласне дужине двеју душа на којој ће се оне ћутке препознати. Приближити се раздаљини између два бића довољној за осмех. И препустити се необјашњивој блискости која ће уродити загрљајем.

...to the children who are asking to be born...

Вилијaм Блејк био би заведен облацима у овом свитању.

Овим интергалактичким постољем за споменик

неоствареном детињству поред којег без трунке интересовања

промиче риба. Тачније названо, то је игнорисање

у форми која у потпуности одражава месо, крљушт, слуз и одсјај,

материјал за прављење једног небеског издања рибљег бића.

 

Овде је реч о ономе што је поред. Слагао бих ако бих рекао

да никада до сад нисам писао о нечему што је поред,

али не желим да лажу речи које настају упоредо са својом сенком

после сна с леве стране. И сунце је овде поред, али оно није порив,

овде је нагласак тог поред-простора управо на огромном постољу

интергалактичких размера и ономе што он на себи носи.

 

Тим бићем, које румено на њему клечи

и пушта да се из клупка његове шћућурености

одмотавају чуперци ношени неким чудним ветром

којег је немогуће накалемити у неку од познатих ружа

јер не долази ни са једне од признатих страна света него извире изнутра,

усхитио би се овог јутра Вилијaм Блејк, и не само тим бићем

као појавом коју нам доноси с првим зрацима светлост новог дана,

него и његовим очајањем због сопствене немоћи да поправи неке ствари

као што су детињства која се никада нису догодила,

а они којима би се догодила већ су старицe и старци, прастари и офуцани,

од некога незнаног заборављени у бајци без њеног суштинског елемента,

очајањем које би можда и заличило на бес

када у себи не би носило стих из једне песме Ленарда Коена.

 

О црвеном у љубави

уврила ти крв узалуд посматрао сам ту чудну појаву

уврила у рђу нема ту рубина ни у траговима нестали су

када је после бисера на њих дошао ред посматрао сам

ту чудну појаву и како навире још више и како више нема рубина

то провлачимо једно друго кроз корозију сопствених мисли

и сада овом песмом излазим из читаве те приче

узалуд си љубоморна на моје риђе пријатељице

што наравно можеш и даље бити колико год то желиш

штета је да не уживаш онолико колико ти је дато

и да некоме ко би то могао с тобом ускраћујеш ужитак

ту сам ти увек да не дам ти оно расутих бисера

још увек читавих ту сам да уместо њима

погледима у тајности окитим твој мрак

за неке будуће дане увек ту да ненамерно

мада ни ненамерне ствари никако нису случајне

храним твоје незасите капацитете љубоморе

да ти кроз крв дођем у лик и оданде гледам

себе твојим очима онаквог какав нисам

нити сам икада био