Неко, некада (9. део: На једном листу свеске у квадратиће)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Неко је на једном листу свеске у квадратиће оставио свој недокучиви рукопис, нацртавши графикон који нешто треба да нам каже. За почетак, да неко од нас, он који је то на цртеж на неки луцидан начин успео да пренесе, или ја који тумачим те шаре, има диоптрију од минус један.

На графикону су површине које представљају лажне радости: највећа, браон боје, ту је уместо бескрајно плаве нијансе, а један од главних састојака, зелена површина у даљини, овде је тек у улози зачина; унутрашњост просторије намењене живљењу, представљена је правоугаоником
црне боје. У углу тог правоугаоника налазе се тачка и зарез.

Покушај да се координирамо у овом систему није најбезбеднији, може се завршити трагично. Које год вредности биле представљене скалама његове две осе, графикони свих функција на њој су опадајући. Постоји само једна линија која је у порасту, то је она најтања при врху која увек, у сваком координатном систему, иде против правила установљених у њему. I knew all the rules, but the rules did not know me...*) То је онај дух који је, некада, угледао нешто изнад облака и, мада би многи рекли да тамо заправо нема ничега, пожелео да то нешто подели с другима. Или онај који покуша да уради нешто луцкасто и притом схвати да се, на пример, сасвим опуштено може кретати кроз зидове сунчевог лавиринта, уз неописиви ужитак. Онај што се, иако је у његовом телу било толико прозрачности да је могао плутати изнад доње границе водене масе која га је окруживала, спустио на дно и тамо остао. Као његов пријатељ, носорог. Или су то поезија, музика и љубав, који зачињу сопствени бескрајни живот, у тајанственим пределима бића заражених пролазношћу. Или је то рука што слово које светли претвара у сунце с обликом слова, како би дошла до речи која беше у почетку. Као храброст која се исплатила. Или као корак којим се улази у снове како би се тумачила јава... Увек ћемо пронаћи ту танку црту, непривлачну стазу мимо свих главних путева. Увек ће она бити ту, за оне који су склони осами, ми на њој (уколико смо ми они о којима је овде реч) на којој ће нас украсити огреботинама миловање шибља, трња и стена, прошаравши нам тела графиконима стаза којима смо прошли. Као да за све животне путеве
и раскрснице некада нису довољни само дланови.

На једном листу свеске у квадратиће та танка узлазна линија показује стазу којом ће кренути једна посебна врста бића која живи на планети оптерећеној силом гравитације. То су она бића настала не од слова већ од оних знакова интерпункције, тачке и зареза у углу тамног правоугаоника намењеног живљењу. Успротивиће се сили гравитације и постати једна посебна врста. Успротивити се и одлетети.

__________

*) Eddie Vedder - Guaranteed

У теби је вода

У теби је вода. Не зато што си сама то рекла.

Ово је оно што видим. Таласи који

немају крај. Само оно што знала си

могла си рећи о себи. А то је испало мало.

Таласи који се шире. Свој дамар преносе даље. Ал' једна

зврчка ту је: ритам који не желиш

ипак прође кроз тебе. Разделиш тако

своје капи жеднима те. Ти, жедна.

Ово је оно што чујем. Жубор. У њему

разне врсте гласова притока. Узимам гутљај да бих

писао даље. Постоје многе речи. И многе дубине

у које свака од њих шаље. И иза сваке тачка. И нема даље.

Ово је оно што сам схватио онда

када сам умочио прсте у тебе.

Неко, некада (8. део: Оно за чиме се путује даље)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Све је пут. Чак и када стојимо у месту и одбијамо било какав покрет, налазимо се на свом путу. А да ли можемо с раскрсница на мапи сопствених дланова не закорачити на друмске раскрснице у чије смо мреже уплетени, остаје нејасно. Баш као што је нејасно питање, а у ствари најинтимније лично, да ли су снови део стварности или тек некакво складиште,
магацин предела, ликова и доживљаја који одбијају да постоје.

           

У том случају, шта с једним пределом који сам лично сањао а који се налази на фотографији коју нисам снимио ја? На њему онај који фотографише, или онај други који то сања, стоји на раскрсници и посматра дрвореде поред пута који га одводе далеко, до хоризонта, иако се већ налази
далеко од куће.

Оно за чиме још даље путује неко ко се већ налази далеко од куће може бити нека неизвесна тачка на хоризонту, циљ који је увек у дослуху с ритмовима наших покрета. У томе је можда, у жељи да спрече стално путовање сопственог видокруга, тајна оних који одбијају сваки покрет. Неко ко је фотографисани предео сањао у једном тренутку ће се вратити сопственом сну, и на тај начин тумачити фотографију некога ко је, некада, снимио сањани предео.

Као ја сад, што се враћам на почетак већ написане реченице. Оно за чиме још даље путује неко ко се већ налази далеко од куће може бити нека неизвесна тачка на хоризонту, тачка која представља наоштрено срце оловке којом неко исцртава путеве и читав предео, или оставља свој недокучиви рукопис радозналима да га траже и дешифрују по читавом свету. То сиво срце само је дно по којем они што имају потребу да све дефинишу мишљу, али не и осећањима, остављају трагове у танком слоју снега. Само дно. А даљине су, претворене у дубине, говориле да смо до тада умели гледати само с дна. Ако погледамо увис, изнад сивила тог далеког срца које исписује неко исто тако удаљено писмо или исцртава читаве пределе којима се крећемо а можда и нас саме, можемо видети више светла. Над графитом тог срца, који је потрошни материјал, налази се део оловке који држи нечија рука. Али ми то не можемо видети, нити фотографисати. То су предели слутњи и снова, који нису меродавни на овом свету. Необично је ипак то што, ако гледамо довољно дуго и предано, изнад графита тог, такозваног срца, можемо спознати и облик на небу који представља срце онако како га заљубљени замишљају и, ту и тамо, црткају. А можда онај који фотографише стоји на раскрсници и посматра управо тај призор на небу. Можда и он зна да је све то део нечијег сна, и можда је фотографија његов начин на који изражава жељу да га задржи што дуже.

Где је тај предео, ова раскрсница, на чијем длану? Требало би да је на оба.

Правећи се да спавам

Журим. Преко ливада и тараба, преко сеоских пречица и путељака да стигнем до тебе, која ме тамо чекаш, да стигнем тамо пре баба Злате јер, ако она стигне пре мене, може све покварити, све потпуно упропастити, може на сав глас проговорити онако како то она уме, што може страшно да смета деци ако се на пример играју жмурке и важно им је да остану непримећени тамо где су се сакрили, може ме тако и сада, ако стигне тамо пре мене, наглас упитати куда ја то тако несташно јурим као да сам клинац мали, јер ме познаје одавно и чувала ме је када сам заиста био клинац мали, док су моји родитељи били на послу, када сам лако успевао да је преварим правећи се да спавам док она не изађе из собе како бих остао сам, може ме сада иста та баба Злата упитати куда тако несташно јурим преко ливада и тараба, преко сеоских пречица и путељака, може на сав глас изговорити како узалуд толико журим јер ме не чекаш тамо, јер ме не можеш чекати, просто зато што си ти којој толико хрлим мртва, и ја то знам, и наравно да знам јер због тога толико и јурим, јер ти која ме тамо чекаш то не знаш, прескачем плотове у трку да стигнем до тебе пре баба Злате која има моћ да својим гласним проговарањем ода место где се деца крију и све поквари, све потпуно упропасти, рекох наравно да знам то, због тога се сада и кријем од ње која не поштује правила дечије игре, од ње прегласне, која тражи а не жмури, да стигнем пре ње на то дивно место које ми је пред очима иако није у мом видокругу, тамо где је на једној ливади једно дрво и под њим ти у предвечерњем светлу, где насмејана и заљубљена шеташ чекајући да ти најзад, насмејан и заљубљен стигнем, јер дуго већ, заиста дуго, дуго већ нисмо били заједно, на такав начин заједно.

Неко, некада (7. део: Нешто што је немеродавно на овом свету)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Храброст се исплатила. Сa отвореног длана нешто је узлетело, остали су само у ваздуху праменови трагова као доказ који не може бити меродаван на овом свету.  Траг ће врло брзо изветрити а необично искуство уродиће интимном и несаопштивом, али чврстом сигурношћу у вери, која ће трајати вечно.

Подаривши слободу, добија се иста. Сa отвореног длана нешто је узлетело, вратило се у вечно присуство. Играјући се заблудама вештачког светла, не може свако собом носити успомену на сунце.

Проносити успомену сопственим путевима, махати сунцу и упијати длановима као разграналом крошњом његову топлоту, проносити је стазама које су, хиромантично речено, на истим тим длановима унапред биле уцртане. Путеви, стазе, раскрснице. Градови, планине.

Узлетевши са отвореног длана, нешто нам се вратило у вечно присуство. Блага топлина пријатељства, као позив источен у стихове

спојимо

длановима животе

и од раскршћа друмове

постала је пружена рука за излазак из зла. Храброст се исплатила. Са отвореног длана нешто је узлетело, остали су само у ваздуху трагови дугих трепавица онога чије лице нежно милују нечији прсти, или праменови дуге косе некога ко одлази. Не зна се поуздано ништа осим онога што је немеродавно на овом свету: топлота на испруженом длану. Обасјаност путева, стаза, раскрсница. Градова, планина.

О свему што чини овај тренутак

Поезија.     Рок (енрол).     Блиски предели.     Далеки предели.     Љубав, бескрајна, заробљена у мом трошном телу, шири се умом.     Боје.     Усамљеност.     Карирана седишта у возу, плава са црним квадратима.     Прозор.     Небо.     Моје очи.     Моје уши.     Љубав, бескрајна, заробљена у мом уму, шири се ка другима.     Могући сусрет, коме путујем.

...undpun...

Пун (ову реч на овом месту требало би написати латиничним писмом, са стопроцентним учинком малих слова у њој: pun) заокрет. Сто осамдесет степени. Животиња се осврнула када је, најзад прошавши, сумрак уступио место тами. Потковица је остала у супротном углу слике.

Спојити сада, на овом месту ...undpun... управо овим речима, наизглед неспојиво.

Онима који уживају само у ноћима некада није лако објаснити да су створени и за дан. Зато је ту сумрак ...punund... са својим прелазима. Онима који уживају само у данима некада није лако објаснити да су створени и за ноћ. Иначе светлост не би имала смисла.

(уз слику: Kurt Schwitters - "Das Unbild")

18082011

Хановер