О свему што чини овај тренутак

Поезија.     Рок (енрол).     Блиски предели.     Далеки предели.     Љубав, бескрајна, заробљена у мом трошном телу, шири се умом.     Боје.     Усамљеност.     Карирана седишта у возу, плава са црним квадратима.     Прозор.     Небо.     Моје очи.     Моје уши.     Љубав, бескрајна, заробљена у мом уму, шири се ка другима.     Могући сусрет, коме путујем.

...undpun...

Пун (ову реч на овом месту требало би написати латиничним писмом, са стопроцентним учинком малих слова у њој: pun) заокрет. Сто осамдесет степени. Животиња се осврнула када је, најзад прошавши, сумрак уступио место тами. Потковица је остала у супротном углу слике.

Спојити сада, на овом месту ...undpun... управо овим речима, наизглед неспојиво.

Онима који уживају само у ноћима некада није лако објаснити да су створени и за дан. Зато је ту сумрак ...punund... са својим прелазима. Онима који уживају само у данима некада није лако објаснити да су створени и за ноћ. Иначе светлост не би имала смисла.

(уз слику: Kurt Schwitters - "Das Unbild")

18082011

Хановер

Лик с Месеца

Могао бих написати причу о лику који се повремено појављује на дну моје шољице. Кад сркнем мало кафе, погледа ме из талога. Само прогвири али га често, и поред његове маске, упецам.

При првим гутљајима није га било. Додуше, ни талога. Или се тада боље скривао, или се само у талогу креће.

Елем, најпре коса, па чело, затим обрве и тако даље до врха носа, никада даље од тога. Од те тачке, као да спозна своју примећеност, читав лик почиње да добија непрепознатљив изглед, расплинут кружницама по неравној површини. Као лик насликан по вулканском терену. Као лик насликан на површини Месеца.

Гледам, да трепнувши не пропустим тај секунд плиме у коме се он најјасније може уочити.

Знам, свака осека вратиће га назад на његов Месец.

Неко, некада (6. део: Комадић ваздуха намењен нечијем длану)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Нека васионска тела имају прстен око себе, нека немају. Неко прстење има прсте које окружује, неко нема. Нечији прсти нешто држе, нечији не. Све је мутно осим слагалице око које се окреће свет.

До слагалице у центру допиру зраци којима се брани ухваћени плен. Или бар тако изгледа. Ухваћено сунце у облику слова, а можда је то само слово које светли, покушава да дође до речи, које беше у почетку. Убрано из крошње у даљини постепено расте: што ближе очима, ако је веровати древној легенди, то ближе слепилу.

Или то тако само изгледа, а у ствари је тек комадић ваздуха намењен нечијем длану, нечијој шаци која би га нежно чувала у себи. Не знајући поуздано да ли уопште нешто држи а без храбрости да, ширећи прсте,
то провери.

Заштићени од погледа, заштићени од додира. Ето. То су, такви су, одбрамбени механизми сунца.

које су ми боје очи

мене је неко кад сам био мали упитао које су ми боје очи, а ја нисам знао тај податак. и било ми је необично, како то да не знам које су ми боје очи, па вероватно свако зна које су му боје очи, само ја не знам. онда сам се замислио у покушају да се сетим, и рекао: црне. онда је тај неко, не сећам се више ко, само знам да је женског рода, рекао: погледај ме да видим. погледао сам и сазнао: не, твоје очи нису црне. кестењасте су. прво ми је било глупо што нисам погодио боју својих очију, па онда још мало глупо што ми очи нису црне а било би баш добро да јесу. па сам се онда замислио каква је то кестењаста боја за коју први пут чујем и прихватио је као добар опис нијансе мојих очију и од тада увек на то питање одговорим истом речју: кестењасте.

(јесен 2016.)

Неко, некада (5. део: Живот у свемиру)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

У једној кугли, такозваном васионском телу, постоји живот. Он, као вирус, путује у тој свемирској капсули, у потрази за условима у којима ће му бити омогућено да продужи сопствено постојање. У потрази је за временом, крстари кроз удаљене просторе брзином која му изгледа сасвим адекватно за такав поход, иако би та иста брзина деловала незамисливо бићима којима су насељена свемирска тела оптерећена силом гравитације.

Бића којима су насељена свемирска тела оптерећена силом гравитације већ су заражена, њихова тела већ су послужила као продужетак опстанка вируса преносивог у простору, омогућивши му на тај начин и толико жељени, споменут већ, опстанак у времену. Посматрајући то као некакву повратну услугу, бића која овај вирус запате сматрају се живим.

На длановима једне врсте живих бића, непознати и њима самима, исцртани су путеви, громовима уклесани портрети. Од силних удараца којима је подвргнута ова врста, настао је феномен који је одолео утицају вируса и отпочео да води свој сопствени живот, у тајанственим пределима ових бића. Ови предели могу се назвати душом, а појава о којој је реч музиком.

Не одолевши позиву у сфере настањене слутњама, некада је неко из ове врсте која још није изумрла написао: Нисмо то ми, то што живи. Живот је једино што опстаје. Иако у склопу једног наоко прозног текста, ове речи посвећене су опстанку и ширењу емпирије интензивнијег доживљавања свега проживљеног (па чак и онога што ту и не спада у општеприхваћеном смислу), познатог под недефинисаним именом: поезија.

Постоји љубав. Иако свеприсутна, има их који сматрају да их увек чека негде другде. И они, немирни, уместо да су део ње увек и где год их скитње одведу, тумарају у потрази за непознатим местом састанка с њом. У овом делу приче, остаће записано још само то да је музика праизвор записа, наоко прозног, који управо нараста слово по слово, реч по реч, и из реда у ред испуњава плодне њиве које му се откривају испод ледених белина бескрајно виртуелног простора који безуспешно покушава да буде хартија исписана мастилом рукописа из којег би се могао прочитати карактер онога који пише, као што би длан, који хиромантији нуди исто тумачење, а који је некада редовно био украшен мрљама од мастила могао припадати некоме ко, и на овакав начин пишући, бежи од виртуелности у оно што сматра правим животом, ма био он само последица вируса који је пронашао начин да посредством његове врсте продужи сопствено постојање. Тај длан, изникао као дрво из тамне рупе рукава, из којег се прсти као продужеци гранају у симбол сопствене врсте а не тек опстанка тамо неког вируса, у тренуцима једне зиме постојао је као каква-таква музика.

... сссссссссссссс...

Једна бака је пажљиво чувала нешто у руци, није се видело шта. То нешто јој је вероватно било веома значајно, јер се трудила да га не повреди. Повредивост тога нечега што је с толико нежности држала у једној шаци састојала се у растреситости материје. Као да је предмет њене љубави могао исцурити кроз прсте попут најситнијих перлица из детињства, оних најфинијих какве је најтеже набавити а које док се просипају по патосу дочаравају мир кише, производе звук ...сссссссссссссс... што се крцкајући протеже у просторији и стишава после неколико секунди, звук који се може регулисати пропуштањем жељене количине перлица између прстију тако да  хармонија потраје што дуже. Можда и не можемо сазнати шта је с толико љубави посматрала у својој шаци, али за утеху знамо да је у потрази за сигурним местом где би то могла сместити претурила кутијицу са комоде из које су се по паркету просули ситни бели бисери.