Овде и сад (О утоци)

Могао бих написати причу о утоци.

Кроз сво ово дрвеће један зрак пронашао је праволинијски пут
до мог ока. Рођени из сунца, стотинама секунди раније, сада проналазе смрт у мојим зенама.

Неко, некада (2. део: Сунчев лавиринт)

Када се облак претвори у воду, а ваздух окамени, плаво-бели хоризонт поприми неколико нијанси загасито зелене боје и сунце се спусти надомак утонућа у таласе у којима се огледају стене на којима се одражавају игре таласа. Тако се игра наставља кроз сва агрегатна стања.

Сунце по ваздуху прави лавиринт у којем покушавају да се снађу они који прихватају правила игре. I knew all the rules, but the rules did not know me...¹⁾ Неко, некада, можда покуша да уради нешто луцкасто и схвати да се, на пример, сасвим опуштено може кретати кроз зидове сунчевог лавиринта. Пролажење кроз његове зраке тада постаје неописиви ужитак.

Малопре записани придев, "неописив'', наговештава како би и ово описивање писањем требало да представља покушај да се прође главом кроз зид. Због тог покушаја, овај текст, ово опуштено кретање кроз зидове сунчевог лавиринта и опуштено уживање у томе, постаје ударац главом у стену 
на којој се одражавају игре таласа, и пад у воду на чијој се површини огледају стене. Тако се игра наставља.

__________

^{1) Eddie Vedder – ''Guaranteed''}

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Таласи. Чамац. Ноћ. Вео. Жена. Тама. Светлост. Риба. Облаци.

Таласи. Подупиру чамац тако да он ипак не тоне. Подупиру га нежним, смирујућим шапатом.

Чамац. У њему је заспао месец. Могло би се рећи и да је реч о банани остављеној да преноћи на дрвеном асталу, али то би већ било превише.

Ноћ. Ту и тамо извирује иза обасјаних делова, тек да нас подсети на присуство свог вела које нам набацује на очи. Као дете које се игра жмурке.

Вео. Попут продужетака трепавица с лица женске фигуре пада на њен видокруг. Тако сопственим мраком обасјава и део онога што ми видимо.

Жена. Окренута је лику који слути у тами. Привлачи је његова мрачна маска и израз на њој. На граници туге и зверског беса, он за њу представља неодољиви бол.

Тама. Пронашао сам је сишавши у пећину, ходајући за светлим камењем. Она је последње што су удахнули фосили које сам тамо срео.

Светлост. Дух фосила рибе са идејом о летењу, заустављене у пливању кроз стене. Згрчен у њеном последњем даху, наградио ме је својим причама.

Риба. Некада, можда, златна. На електрокардиограмском снимку рада њеног некадашњег срца јасно се виде обриси планина кроз које се сада приближила облацима.

Облаци. Поприште снова о летењу. Огледани у таласима, подупиру чамац тако да он, ипак, не тоне.

нећу

неки човек је покушавао негде да оде али није знао пут па је питао пролазнике и они су му рекли како да стигне тамо, један рмпалија га је наговарао да иде таксијем али човек који је покушавао негде да оде одговорио је да је свој аутомобил паркирао јер жели да хода, на шта је рмпалија у жељи да му покаже ближи пут кренуо на супротну страну од оне на коју је требало па је човек који је покушавао негде да оде хтео да га се отараси али није знао како да то учини све док га рмпалија није довео на један мали паркинг и повукао танки плави најлон који је у својству цираде био пребачен преко неког аутомобила и рекао ево, ово је мој ауто, можеш да се одвезеш њиме, остави га где год желиш, слободно. човек који је покушавао негде да оде поновио је како жели да прошета, а у вези рмпалијине понуде изговорио је: нећу

Неко, некада (1. део: Тамо свет тек почиње)

Неко је, некада, угледао нешто изнад облака.

И, мада би многи рекли да тамо заправо нема ничега, пожелео је да то нешто подели с другима. Да призор, који посредством чула вида претаче у дах, дахом у дух, пренесе у умове других. Да виде истим очима које су у једном тренутку угледале нешто, за шта би многи рекли да је ништа, и преселе своје хоризонте изнад облака.

Изгледало је као да тамо свет тек почиње. Да се још нема шта видети. Да се још нема где стати. Нити шта доживети. А даљине су, претворене у дубине, говориле да смо до тада умели гледати само с дна. Чврст ослонац одаје онога ко изван њега не уме постојати, као размажено дете које није желело то да постане, преварено, које су родитељи у најбољој намери лажима скривали од нечега што су сматрали забрањеном страном истине.

Пожелео је, тај поглед, да у душе других доведе нова агрегатна стања постојања. За почетак биће довољно да неко други, неко у чији ум се пресели призор додиром прста заустављен у времену, почне чистити снег у жељи да дође до земље на којој ће направити пут поред којег ће засадити дрво изнад којег ће лебдети облаци и повремено залити читав предео, учинивши га плоднијим. Уз напомену да тај неко други, када му је већ дато да барата са стварима и појавама које не примећује, неће поновити грешке својих предака, да ће подједнако користи имати од обе половине света.

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Врата међу облацима

Врата су се отворила. Нису била ни на каквом зиду. Пре би се рекло да су лебдела без икаквог ослонца. Лепа, дрвена, боје лепог дрвета. Осветљена у пуном колориту као и читава околина, околина саздана од облака.

И тако, отварају се. Та врата која лебде без икаквог ослонца. Видим да си то урадила ти. Стојиш с друге стране и радујемо се једно другом посматрајући се кроз оквир врата. Смејеш се радосно, осећам да то чиним и ја. Очекујем да уђеш. То би ваљда било логично кад неко отвори врата. Нарочито када се радује некоме кога види са друге стране.

Али не улазиш. Домахујеш ми руком да дођем ја код тебе. Не чиним то. Иако би то било логично. Нарочито када се радујем некоме кога видим
са друге стране.

на пример, дада

Неуништиви круг је разбијен и кроз његово небо нешто се румени. То се лептир огледа у њему разлажући боју својих крила.

Црвено је, на пример, свеска. Између њених корица неисписане странице призивају рукописе који, упркос очима жељним да се читањем покваре, одлећу наранџастим крилима.

Жуто је, на пример, креда. Обојени патрљак тако је пронашао фотографију спалу с нечије умрлице и предао је надлежној агенцији тутнувши је између докумената приложених за своју личну карту. Потом је нестао без трага, осим оног остављеног на сликама.



Хановер, 2011.
(уз слику: Kurt Schwitters - "Maraak Variation I")