Таласи. Чамац. Ноћ. Вео. Жена. Тама. Светлост. Риба. Облаци.

Таласи. Подупиру чамац тако да он ипак не тоне. Подупиру га нежним, смирујућим шапатом.

Чамац. У њему је заспао месец. Могло би се рећи и да је реч о банани остављеној да преноћи на дрвеном асталу, али то би већ било превише.

Ноћ. Ту и тамо извирује иза обасјаних делова, тек да нас подсети на присуство свог вела које нам набацује на очи. Као дете које се игра жмурке.

Вео. Попут продужетака трепавица с лица женске фигуре пада на њен видокруг. Тако сопственим мраком обасјава и део онога што ми видимо.

Жена. Окренута је лику који слути у тами. Привлачи је његова мрачна маска и израз на њој. На граници туге и зверског беса, он за њу представља неодољиви бол.

Тама. Пронашао сам је сишавши у пећину, ходајући за светлим камењем. Она је последње што су удахнули фосили које сам тамо срео.

Светлост. Дух фосила рибе са идејом о летењу, заустављене у пливању кроз стене. Згрчен у њеном последњем даху, наградио ме је својим причама.

Риба. Некада, можда, златна. На електрокардиограмском снимку рада њеног некадашњег срца јасно се виде обриси планина кроз које се сада приближила облацима.

Облаци. Поприште снова о летењу. Огледани у таласима, подупиру чамац тако да он, ипак, не тоне.

нећу

неки човек је покушавао негде да оде али није знао пут па је питао пролазнике и они су му рекли како да стигне тамо, један рмпалија га је наговарао да иде таксијем али човек који је покушавао негде да оде одговорио је да је свој аутомобил паркирао јер жели да хода, на шта је рмпалија у жељи да му покаже ближи пут кренуо на супротну страну од оне на коју је требало па је човек који је покушавао негде да оде хтео да га се отараси али није знао како да то учини све док га рмпалија није довео на један мали паркинг и повукао танки плави најлон који је у својству цираде био пребачен преко неког аутомобила и рекао ево, ово је мој ауто, можеш да се одвезеш њиме, остави га где год желиш, слободно. човек који је покушавао негде да оде поновио је како жели да прошета, а у вези рмпалијине понуде изговорио је: нећу

Неко, некада (1. део: Тамо свет тек почиње)

Неко је, некада, угледао нешто изнад облака.

И, мада би многи рекли да тамо заправо нема ничега, пожелео је да то нешто подели с другима. Да призор, који посредством чула вида претаче у дах, дахом у дух, пренесе у умове других. Да виде истим очима које су у једном тренутку угледале нешто, за шта би многи рекли да је ништа, и преселе своје хоризонте изнад облака.

Изгледало је као да тамо свет тек почиње. Да се још нема шта видети. Да се још нема где стати. Нити шта доживети. А даљине су, претворене у дубине, говориле да смо до тада умели гледати само с дна. Чврст ослонац одаје онога ко изван њега не уме постојати, као размажено дете које није желело то да постане, преварено, које су родитељи у најбољој намери лажима скривали од нечега што су сматрали забрањеном страном истине.

Пожелео је, тај поглед, да у душе других доведе нова агрегатна стања постојања. За почетак биће довољно да неко други, неко у чији ум се пресели призор додиром прста заустављен у времену, почне чистити снег у жељи да дође до земље на којој ће направити пут поред којег ће засадити дрво изнад којег ће лебдети облаци и повремено залити читав предео, учинивши га плоднијим. Уз напомену да тај неко други, када му је већ дато да барата са стварима и појавама које не примећује, неће поновити грешке својих предака, да ће подједнако користи имати од обе половине света.

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Врата међу облацима

Врата су се отворила. Нису била ни на каквом зиду. Пре би се рекло да су лебдела без икаквог ослонца. Лепа, дрвена, боје лепог дрвета. Осветљена у пуном колориту као и читава околина, околина саздана од облака.

И тако, отварају се. Та врата која лебде без икаквог ослонца. Видим да си то урадила ти. Стојиш с друге стране и радујемо се једно другом посматрајући се кроз оквир врата. Смејеш се радосно, осећам да то чиним и ја. Очекујем да уђеш. То би ваљда било логично кад неко отвори врата. Нарочито када се радује некоме кога види са друге стране.

Али не улазиш. Домахујеш ми руком да дођем ја код тебе. Не чиним то. Иако би то било логично. Нарочито када се радујем некоме кога видим
са друге стране.

на пример, дада

Неуништиви круг је разбијен и кроз његово небо нешто се румени. То се лептир огледа у њему разлажући боју својих крила.

Црвено је, на пример, свеска. Између њених корица неисписане странице призивају рукописе који, упркос очима жељним да се читањем покваре, одлећу наранџастим крилима.

Жуто је, на пример, креда. Обојени патрљак тако је пронашао фотографију спалу с нечије умрлице и предао је надлежној агенцији тутнувши је између докумената приложених за своју личну карту. Потом је нестао без трага, осим оног остављеног на сликама.



Хановер, 2011.
(уз слику: Kurt Schwitters - "Maraak Variation I")

Да је амбис не повуче

Кажем: Овамо. И кажем: Идемо овуда. Доле, према мору. Раније сам увек ишао тим путем сам. У ствари, то и није пут. То је стена поред мора са терасастим избочинама које могу послужити за одмарање и сунчање. Стена низ коју сам се спуштао и уз коју сам се пео више пута пре тога. 
До тада, увек, сам.

Она је одушевљена призором. Уочава опасности на путу, али је очарана и не поставља питања. Она воли авантуре. Усхићено, али ипак опрезно, 
са дозом страхопоштовања, прилазимо стени.

Постоји на прилазу један уски део. Један од најопаснијих, при првим корацима. Већ на укрцавању. Знам да је спретна. Носимо у себи довољно прибраности за читав тај подухват. Ипак, постављам своје руке и тело око ње, правим ограду, за сваки случај. Да је амбис не повуче. Ако је ово заиста сан, онда ће његово тумачење показати колико нежно је волим и чувам. Али и то да у случају њеног пада одлазим за њом. Могуће. Јер ако је ово заиста сан, све што јесте вероватно не мора тако и бити. Могло би се десити
и да полетимо.

Без изговорене речи

Необичан сан.

У ствари, било је у њему превише обичног за један сан. Стојиш, обучена сасвим обично, баш као јуче, и ишчекујеш наставак приче. Чекаш да кажем. Или чекаш да кажеш. Не знам ко је говорио пре тог тренутка, али жељно чекамо наставак приче. Стојиш, преда мном, себе не видим.

Али у сну нема ниједне изговорене речи.

Чекам. Да кажеш.

Или да кажем.