Микусов Океан

Постоји нешто што је вековима непроменљиво. Док слушам Микусов Океан, било који његов део, постепено нестајем, постајем полупрозиран као нематеријално привиђење. Исто тако, знам, када га буде било кад и било ко слушао после мог овостраног постојања, појавићу се негде у близини. Полупрозиран, готово материјалан, као привиђење.
За живота постајем прозрачан. Када ме нема, стрпљиво пажљивима јављају се моји обриси у простору. Вечност, која је већ

у непроменљивом току.

линк за микусов океан (2. део):

https://www.youtube.com/watch?v=9viMYpJjF28

(Да неким случајем нисам створен као људско биће него као музика, био бих Микусов Океан. Сва четири његова дела.)

Углавном сама

        То је иста она девојка која је у једном тренутку, мимо свих очекивања оних који су је познавали, однекуд у својим рукама имала виолину и на њој одмах почела да свира своје креације од ваздуха и ума, од осећања и духа, ни од чега. Волела је да се попне на пропланак док дува јак ветар и да импровизује уз хук.
        Иначе, иста она девојчица која је изгледала необично у капутићу старинског кроја који јој је досезао до испод колена, а који је волела да облачи за своје шетње уз ивицу пута, или по пропланку изван стаза, или између гробова на гробљу смештеном на обронак брда.
        Своје интересовање за плес открила је у једном селу као још млађа, знатно млађа. Још онда када се играла у дворишту иза куће у исто време кад је на истом месту старија жена из фамилије заклала кокошку која јој је била потребна за супу. Жена је ухватила кокошку за ноге и снажно је завртела из рамена округло десет пута као да ће је испустити на неку умишљену стазу за куглање. Међутим, само је кокошка при томе испустила неколико својих пера и нешто даха кроз гласно кокодакање. Одмах потом, после ударца секире о пањ, глава кокошке је остала потпуно нема на том месту, док је њено тело уз мукли лепет крила насумично трчало по дворишту изводећи до тад невиђену представу. Девојчица је, не знајући да ли је тај призор којим је прекинута у игри засмејава или јој се гади, посматрала како из обезглављеног тела кокошке у трку пршти крв и оставља траг који земља брзо упија. Већ после неколико минута, играла се тако што је млатарајући рукама у трку пратила потамнели траг у прашини и имитирала убијену животињу изводећи необичне, њој сасвим нове пируете. Тако је учила да плеше.
        Иста она девојка која је некада слушала искључиво музику прављену за мрак, а сада јој је само драго кад понегде чује неку од песама на које је имала обичај да ''одлепи''. Сада воли експерименталне композиције и модерни балет. Воли да плеше потпуно гола испод црног плашта, с маском у облику главе кокошке. И даље воли да шета уз ивицу пута, по пропланку изван стаза, између гробова на гробљу смештеном на обронак брда. Углавном сама.

Пропаст идола

Полудели бизнисмен, усред издавања упутстава за рад фирме, схватио је да је на погрешном путу и да га је одувек привлачило нешто суштински другачије. Као, на пример, јога. Скинувши изненада све са себе остао је само у доњем вешу, заузео карактеристичан положај и изводио покрете које је сматрао прикладним за једног учитеља јоге. Заборавио је да скине и кравату, што се није видело на сенци која је падала на зид иза његових леђа. Сву напетост које је желео да се отараси усредсредио је на избијање шара по читавом телу. Уместо ових тетоважа, на његовој сенци видела су се само врата отворена у простор осветљен светлошћу црвене боје. Други поцрвенели детаљ у просторији, с његове десне стране, припадао је лику секретарице која је зажмурила и окренула се јер није имала снаге да посматра пропаст свог идола.

            На другој страни света, полудели учитељ јоге схватио је да је на погрешном путу и да га је одувек привлачило нешто суштински другачије. Као, на пример, управљање фирмом. Усред медитације изненада је почео да изводи карактеристичне покрете, какве је сматрао прикладним за једног директора. Размахао се рукама као да издаје упутства подређенима, а сенка коју је правило осветљење изнад његове главе падала му је на прса попут кравате. Друга сенка, она коју је правила лампа на радном столу, на зиду иза њега осликавала је фигуру човека с црвеним детаљем у виду отворених врата на телу. С његове десне стране, затворених очију, ученица јоге је поруменела због препуштања баналним маштаријама у току медитације. Иако није могла видети шта се поред ње догађа, уснила је како обавља посао секретарице у канцеларији неког бизнисмена који је имао лик њеног учитеља јоге и било ју је срамота због тога.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Нешто, не зна се шта

            Нешто се котрља по улицама у мраку, нешто четвртастог облика, боје недефинисане при слабој светлости и у покрету. Нешто, не зна се шта. 
Као да се поштанско сандуче откачило са зида поште или неког другог објекта и котрља низбрдо. Али нигде на видику нема низбрдице, нити се чује звук трења и сударања плочника и лима који би био карактеристичан у том случају.

Или као обична кутија са неколико етикета налепљених по правоугаоним картонским зидовима. Већ неупотребљива, поцепана овим котрљањем или неким случајем пре овог тајанственог дешавања у ноћи. Са неадекватним изразом лица на себи, и то лице је оно што ову појаву чини неспојивом са картонском кутијом. У сваком случају, с неком нејасном наменом све даљом од употребљивости.

Као књига великог формата са пуно страница која је при котрљању почела да се отвара и хаба, ма колико њен повез био добар. Но тамо где би требало да се виде странице као карте разлистаног шпила, назире се само једно око које посматра изнутра, гледа некуда изван књиге без израза који би одговарао нечему мртвом. Без израза, и без икаквог видљивог разлога.

И то нејасно котрљање нечега по улицама у мраку одиграва се поред силуете коју одаје нешто зрачеће светлости, силуете у виду високе и усправне фигуре без реакција, која као да је била спремна на тај чин. То мало светлости, таман толико да се ова фигура може окарактерисати као присуство смрти, чини још једну од особина нечега што се котрља по улицама у мраку, нечега што је четвртастог облика а боје недефинисане при оскудној видљивости и у покрету. Не поштанског сандучета које се откачило са зида поште или неког другог објекта, не обичне картонске кутије са етикетама налепљеним по њеним правоугаоним зидовима, не књиге великог формата са пуно страница која се отвара и хаба. Не зна се чега.

Еволуција

Кажу да је све настало из воде. Ако нацртам више линија које полазе из исте тачке и ограничим их заобљеним ивичњаком, то може значити шкољка, то може значити око врсте која само што није прогледала, и може значити покрет ка проналаску точка, укључени вентилатор или елиса која се врти. Узмимо да значи шкољка, бар за почетак, јер кажу да је све настало из воде. Из те шкољке излази птица, излеже се из ње као жива или као гумена лутка са заобљеним трбухом с којом би се деца могла играти тако што би је заљуљала. Један патрљак, негде иза иза врата те пластичне птице која се клати, у себи носи рез из којег се еволуција спрема да, попут језика, запалаца крилом. Али за потребе ове приче то су нечија уста, рез стиснутих, још неотворених усана који чека да се врста на којој је начињен пробуди, пренута из сна присети сањаног и покуша да кроз себе пропусти речи које би га (научним језиком) описале. Док спава још је мирна, нема, и без очију загледана у још нестворени свет. Још сва тешка од уроњености у алге, још увек једним делом птица која на крилима као на штакама хода према залету за лет, још је непрогледала очна шкољка, све ближа буђењу у жабокречини воде из које кажу да ће све настати. Сва тешка од натопљености непостојањем гласа. Који би описао снове. Још непробуђеног. 

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Озбиљна ситуација

знаш 
оно јуче

кад су се сви уплашили

једина ја нисам

а знаш ли зашто

зато

што ја тренирам аикидо

али

да тренирам балет

ухухууу

усрала бих се у гаће

 

(девојчица на улици, пре неки дан)

О женском потомку руже малог принца

О ЖЕНСКОМ ПОТОМКУ РУЖЕ МАЛОГ ПРИНЦА

- Р. М. Рилкеу -

Загледај се у планине. Још мало. Док сутон боји стене у наранџасто настани се у контрасветлу и пусти. Да се догоди. Шта год. Да ти, на пример, тама склизне низ плаву хаљину као тушем разливена. До земље. И да тамо настави свој ток, исцртавајући контуру за твоју сенку, и да тамо настави разливање у њој, пресликаној тобом. Попут недовршених листова бојанке у којој је своју вештину вежбала Смрт, док је још била дете.

            Те тамне нити мастила чине осенчену тебе одевеном у црни фрак. Довољно да се назовеш маестром мрака, тамним диригентом. Неко, у ове нити упецан, личи на ларву. Из које се ништа неће родити. Јер већ, учаурен и обешен за ноге, предуго виси. Као привезак о појасу. Модни детаљ. Но, толико. Туш се и даље слива.   

            И преко планина. Тамо где ти се поглед прелива у ишчекивању онога што је већ прошло. Иза твојих леђа, ван твог видокруга, путује даље астероид који би био идеалан као циљ нечега невидљивог што почиње у твојим очима. На њему седам фигура у црнини, ожалошћени потомци малог принца, стоје у месту а најрадије би се одлепили од тла и одлетели из те приче. Али не одолевају гравитацији.
             Из твога ума цвет, заливен последњом светлошћу дана, разливен трњем сенки, гута себе у мрак. Загледана у планине, и преко планина, залиј се и ти њоме, док ти још омогућава вид. И цветај даље, у мраку, ничији сну.

(Илустрација: Јована Кривокућа)