Амнезија

Френки. Нови надимак на који се одазивам. Било би добро саставити и нови си-ви, док се још присећам неких својих вештина. Идеалан тренутак за склапање нових познанстава са старим пријатељима. Подсетник: дати оглас. Тражим особу с којом бих се упознао ради поновног упознавања. У обзир долазе само досадашњи познаници и пријатељи. Моју адресу, број телефона и друге податке већ знате. Заинтересовани се могу јавити под шифром, али и пуним именом и презименом. Френки.

Иза огледала

Могао бих написати причу о кори шареног дрвета.

Посматрам фотографију. На њој је једно око. Сада, кад се загледам у њу, видим колико су опасне дубине у којима сам се нашао док сам је фотографисао. И тек сада, када их поново гледам, видим да још увек траје опасност мог постојања иза огледала у том оку. Тамо је бездан из којег још увек посматрам, тамо је свемир чији би ме океан однео кад ме не би задржавао поглед с друге стране.

Очи ти сузе, рекла си. И још: ,,Не могу дуго издржати овако.“ На камену је кора шареног дрвета спојила твоје очи с бодљикавим пужевима који су се упецали у мрежу линија на твом длану. ,,Личи на око птице.“ – додаћеш када будеш видела фотографију –  ,,Или неког живуљка. А небо је добило облик срца.“

И онда сањаш како те пребацујем с неког одрона на своју другу страну и све се, тамо где си до малочас била, руши и сурвава у бездан. Можда баш онај из којег сам снимио ту фотографију. ,,Од сада те водим свугде са собом. Не да ме увек спашаваш, већ да и ја тебе спасем када се нађеш у животној опасности.“ И, тамо где би неко можда питао за мене, представљаћеш ме као свог роба. И свог господара.

                                         

Осликавање зидова

Сликамо по зидовима. 

Моја је земља, њено небо. Моја ливада, њено све што из ње израсте.

Вода је из балона пљуснула на палету и прелила се на степениште. Осликавши површину зида која се налази с леве стране, Јована прелази на десну. Управљам поглед према њој и у правоуглом споју два степеника, урасло између травке која ниче из бетона и мало маховине, спазим малено бело дугме. Ко зна кад откинуто и ту испало, вероватно неком детету док је  пролазило туда. Можда у журби, гурајући се с другом децом док су заједно силазили или се пели степеницама према кабинету за ликовно. Дугме, некада бело а сада већ упрљано, с две рупице између којих се још увек налази кроз њих провучени конац. Више слојева, такође некада белог, конца. Између пет и десет. Толико пута је неко провукао тај конац кроз те рупице на том дугмету. Тако, да буде сигурно, да се не откине лако с панталона, кошуље или капута. 
                                                        
                                                                 *

Док слика егзотично воће с неке друге планете, каже да никада нисам пронашао детелину с четири листа само због тога што је никада нисам ни тражио. 
            ,,Не мари“ – одговарам – ,,једна је пре неки дан сама дошла до мене. До тог тренутка сам мислио да то не постоји у стварности.“

,,Никада пре тога је ниси видео?“

,,Нисам. Мислио сам да тaj четврти лист неко залепи у хербаријуму.“

,,Их.“

,,Мхм.“

Размишљам о томе како све то сматрам бајком, фантазијом којој можда и није место у демистификованој реалности. Такав доживљај сам имао пре неки дан кад ми је пришла и дала примерак четворолисне детелине који је тек убрала с оближње ливаде. Не знајући како, и да ли да у том тренутку одвајам бајку од реалности, ставио сам биљчицу у џеп кошуље а касније, стигавши кући, између корица своје књиге да тамо, заједно са својом телесношћу, пресује тај јединствени тренутак док не будем знао шта ћу с њим. Док не сазри до приче коју ћу написати о њему. Размишљам о томе, а кажем ,,Е, сад идем да је тражим. Да знаш. И видећеш.“ Кажем јој то ...триии... и чекам да овај запис приведем крају ...четирииии... и кренем у потрагу ...сад!

(03072015)

о опеченој гузи девојке из другог града

...пружио сам јој најнежнији пешкир који имам, онај који јој се допада због великог срца на средини, и учинило ми се да јој је то макар на тренутак олакшало бол, чак се и благо насмешила бришући ону страну тела која није болела а ја сам не знајући шта да кажем (претпостављам да би неке ангажоване псовке звучале пригодно у том тренутку) осећао део кривице, као да сам лично тај и тај који је заврнуо хладну воду док се девојка из другог града туширала, или као да сам претпостављени онај и онај који је потчињеном том и том однекуд одозгоре наредио да нагло заврне воду у читавом граду док се она туширала, као да сам ја крив за опечену гузу девојке из другог града у којем не знају шта је рестрикција воде, можда и јесам јер да нисам она би била на неком другом месту у неком другом граду, можда и трећем...

Палеолитски ловац (1)

ПАЛЕОЛИТСКИ ЛОВАЦ
- Храпави облутак - 

(Не само за децу. И не само за одрасле.)

Могу ли на овај начин, док из града корачам према кући тражећи успут погледом и осмехом каменчиће, и ја да будем део твог сна? Надам се да се ни ти ни професор не љутите што овако, без питања, упадам у простор у којем ме до малочас није било. 

Ниједан од каменчића које сусрећем не одговара на моје питање. На сву срећу, у правом тренутку запажам човека који седи у парку. Његова густа бела брада испарава и одлази, сваким тренутком све прозирнија, у небо. Задивљен схватам да је то био само дим од цигарете који је човек издахнуо и пружам корак јер уједно спознајем причу којој ме данашњи ход води. Удишем сваку мисао која ми успут долази, сваку реч, којих је све више, и већ се покрећем у ритму још ненаписаних реченица, ритму који ће ми, видим, ускоро изнедрити нову причу.

Улазим у кућу где ме брада оног старца из парка одмах одводи у собу из твог сна, једном предмету који бих, да није толико храпав, назвао облутком. Тај камен, који потом носим степеницама у џепу своје кошуље, зове ме у дубине своје пећине, да на њеним зидовима насликам штипаљке као једну од илустрација за ову сликовницу.

Тако, у једном тренутку,

на мом длану нађе се камен

са рупом у себи.

Та рупа на том камену

дубља је од тог камена.

И та рупа на том камену

на мом длану

дубља је од мог длана.

И тако, у истом том тренутку, ја стојим пред улазом у пећину а камен пред вратима која воде у мистичне пределе на нашој тераси. Један Енглез, на пример, непознати Енглез... Али овде би прво требало написати да се на жици на тој тераси суши једна бела мајица. Један Енглез, на пример, нама непознати Енглез, када је на интернету угледао фотографију штипаљки које висе са жице на нашој тераси, пожелео је да у њиховој позадини види неки бели детаљ, чак је у коментару навео да би то могла бити управо мајица. Ја сад могу само рећи: ''Хвала ти, непознати Енглезу, испрва несхваћени пророче, на твојој лепој жељи!''

        А Богу хвала што на једној непостојећој фотографији храпави облутак, једна твоја мајица и ја, посматрамо беле облаке и замишљамо колико је брада стараца који седе по парковима било потребно да испари и претопи се у призор који лебди пред нашим очима.

То не мора бити за живота

То не мора бити за живота. Уместо детета, из твога тела излетеће бели лептир. Биће свакако бео. Мора бити бео. Јер све је. У поређењу с људским маскама. Бело.

Може бити да ћеш, у неком тренутку, за живота, нешто и осетити. Неки нови осећај. Доћи ће с места које је на овом свету заузимала твоја карлична кост. Залепршаће крилима, и ти ћеш то знати.

            Не лептирићи у стомаку. Не рајски ђаволи што ти белином ауру сенче. Не. То зрно истинске светлости коју носиш у себи, Бели лептир. Наглавце. Попут детета. Уместо којег ће једног дана залепршати. Не мора бити за живота.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Рођени из сунца

Кроз сво ово дрвеће
један зрак пронашао је праволинијски пут
до мог ока.

Рођени из сунца,
стотинама секунди раније,
сада проналазе смрт у мојим зенама.