Афродитином торзоу

АФРОДИТИНОМ ТОРЗОУ

- обраћање реинкарнираног античког вајара -

Сенка пада на твоје тело. Пада тамо одакле почиње израслина звана рука, ако још увек имаш руке. На место из којег израста лева рука, мислим да бих га без грешке могао назвати раменом. Одатле, па наниже, и читава лева страна леве дојке ти је осенчена. Ако си тамо где сам те последњи пут видео, левим боком окренута си према истоку. Осветљена си, дакле, сунцем на заласку.

            Твој лик могао би бити класика. Окаменити се и трајати. И трајао би да се тако успорено, трун по трун, одроњава хиљадама година, намрштен, озбиљан или насмејан. У обраћању мени, или некоме другом, или у необраћању... Како год. Али твој лик, ако још увек имаш главу, могао би бити класика.

            А ти би могла сада, у овој прилици, у овом обраћању мени, или некоме другом, или необраћању, да подигнеш једну ногу на неки камен, да је савијеш у колену и заузмеш одређени део простора, такозвани став. Позу која би била прикладна намрштеном, озбиљном или насмејаном изразу на твом непостојаном лику. Лежерну позу с ногом на неком камену на некој стени... Када сам те последњи пут видео имала си ноге. Али од тада те нисам видео.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Задатак из интимне метеорологије

У последњој трећини дана, када је руменило сутона досегло своју екстремну вредност, сиви облаци су почели да се гомилају на небу. У том тренутку приметили сте недвосмислени покрет у ружичњаку, по којем можете поуздано знати да се нешто већ дешава. Ваздух се усковитлао и покренуо локне непознате особе замишљеног погледа у смеру од запада према истоку. У тренутку у којем стичете сазнање о томе одакле долазе и куда воде токови усковитланих ваздушних струја у зениту изнад њене главе, фризура особе-поседника локни се претвара у један изненада подивљали цвет, који представља идеалну, сразмерно умањену, мапу ветрова. Посматрајући пажљиво ову мапу и применивши знање које сте стекли читајући снове, протумачите јаву тако што ћете одредити какво вас време очекује уколико га желите провести у поднебљу које просторно заузима особа-поседник дотичног изненада подивљалог цвета, и то:

а) у случају да је глава непознате особе у облацима;

б) у случају да облаци потичу из главе непознате особе.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Мозаик од шарене кише

      

            Увертира симфоније за почетак кише. Ту и тамо тек понека кап. А онда, полако, све јаче. Да има некога у близини, неког бића с рукама, оно би ширило руке у жељи да сензорима шака потврди прве назнаке климатске промене.

Тамо где су капљице падале, појављивала се слика. Почевши од прве капи, боје кафе, која је трепнула и означила око. Преко плаве, смеђе, зелене и других, што су попут мозаика стварале лик човека. Све до пљуска који је ову слику потпуно замутио.

Све створено растворило се. Текао је некуда, својим током, лик оног човека. Његова уста, око и нос. Па чак и шешир, и лула. Као да је кренуо у шетњу. Да има некога у близини, неког бића с рукама, оно би већ одавно раширило кишобран у жељи да успори сопствено растварање и ток.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Човек који се претвара у анђела (или: Нестанак времена)

ЧОВЕК КОЈИ СЕ ПРЕТВАРА У АНЂЕЛА 

или: 

НЕСТАНАК ВРЕМЕНА

            У извесном временском периоду који је одредило кружење казаљки на часовнику трансформација се одиграла наочиглед других људи. Дешавало се нешто с бојама на том човеку и њиховом видљивошћу. Као да су се некуда пред њима повлачиле, или бар мењале своју природу. Када су погледали на часовнике схватили су да не знају колико је сати.

            Боје на том човеку. Док је Месец кружио око Земље мењале су своје агрегатно стање. Други људи су посматрали лице трансформацијом обузетог човека и упорно покушавали да се сете како оно изгледа. Али то у том тренутку није била једина необична ствар. Нико од њих није могао да се сети ни који је дан.

            И њему самом било је чудно. Посматрајући своје сопствено тело, осећао је како му се, од брзине Земљиног похода око Сунца, из кичменог стуба одроњавају пршљенови одбијајући да његову телесност још дуго држе у усправном положају. Неки нови осећај долазио је и са места које је на овом свету заузимала његова бутна кост. Неки нови осећај, ненаметљив али и незаобилазан, који га је ометао у покушају да на календару минулих векова пронађе године свог постојања.

            Неки замућени део сећања, иако се свест све више бистрила, говорио му је сасвим јасне приче о привремености времена. Погледао је на свој ручни часовник и видео. Његова крила толико су свежа да још увек имају боју коже. Они други људи остали су, негде успут, у својим причама. Нестали, с временом.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Несањани сан о ненаписаној причи о сну о златној крлетци

 ,,Уштини ме, Славо. Ја све ово сањам.“

На пулту у несањаном сну налазила се композиција са кутијицом упакованом у шарени папир, белом чоколадицом подељеном на три дела, једном оловком и листовима хартије на чијој полеђини је исписана прича о сну. На таквој сценографији шаке су плесале своје улоге, а прича на полеђини хартије до краја дана је остала недовршена. Сан је говорио о златној крлетци. Крлетка о слободи. Злато о вредности. Волео бих да је прочитам кад буде довршена. Волео бих да је прочитам и ако то не буде.

Крај дана обележила је композиција у четири гласа са шољицама кафе. Поезија, фотографија, филозофија, дизајн. Почетак првог сата следећег дана, зрнца мака међу зубима.Четрдесетак сати касније, четрдесетак километара одатле, пожелећу да постоје сликовнице из којих би се деца учила једноставности лепоте живљења. Рецимо, томе да срећу чине мале и често неприметне ствари које, већ самим тим што могу представљати срећу, постају велике и непроцењиве. Замишљам једну од њих која би имала свега неколико страница, намењену најмлађима јер неким одраслима би могла бити већ неразумљива, чија прича би била састављена од тек неколико реченица које би требало исто тако једноставно илустровати:

Слава једе половину ђеврека.

И пије чај од ароније.

И воли.

Слава је срећан.

Стопе у снегу

Две геометријске линије утабане аутомобилским точковима претварају се у облике људских стопа испуњене снежним прахом, потом у трагове животиња који на крају потпуно нестају, уступивши место непрегледном пространству беле пустиње. То су поглавља приче о данашњој шетњи, једној од оних у којима си несхваћено сам отишао толико далеко а у ствари те је истина прихватила за руку и показује ти призоре које отвара пред тобом. То се углавном само тада, у осами, догађа. Погледом неурамљени пејзажи по којима су лебдела сазвежђа пахуља исцртавали су нове слике по познатим пределима. Због чега је готово неизводљиво довести некога, не било кога, на таква места и поделити ово с њим? Уместо да више очију више види, редовно се дешавало нешто сасвим супротно. Како је све просто и дивно. И топло. Тек у подне су ми се бркови и брада заледили, када сам кренувши назад сишао с бедема између два језера, једног од оних места на којима човеку долазе једноставни одговори на питања која годинама поставља. Сада је то већ друга прича. У непрегледном пространству постоји једна стаза, траг стопа који следим ходајући у супротном смеру. Боже, шта ли је са оним човеком, он се никада није вратио из те шетње.

https://soundcloud.com/slavi-a-krsti/otherless-snow-step-2013-full-demo

(Насловна мелодија се родила у шетњи око језера на -28 степени. У повратку из те шетње, уз шољу чаја у оној кафаници, настао је и овај запис.)

(05022012)

Митолошка искуства (1)

Некада сам писао. Сада бих могао побећи у причу о шетњи некад и о шетњи сад. 

Она је ту негде, застала иза мене. Близу је. Не знам због чега је застала, можда везује пертлу, можда нешто ставља у торбу која јој виси о рамену, можда нешто по њој тражи. И раније сам шетао. Сећам се тога. Њена гардероба је сва у браон тоновима, а да не пада киша торба би била она плетена; овако, то је она платнена с непромочивом поставом, у две боје. Киша је ситна. Може, ко уме, да је слуша. Као музику. Некада сам свирао. Можда сад само бежим. Скидам капу јер ми се учинило да више и не пада, али је после двадесетак секунди враћам на главу. Не осврћем се, иако помишљам на ту могућност у једном тренутку. Не осврћем се, знам, то сам већ рекао. Упошљавам мисли нечим другим. Некада сам и фотографисао; сад бих могао да побегнем у неку фотографију. Догоди се да плочници и ивичњаци постану фотогеничнији када су наквашени кишом, али без обзира на то овог пута не заустављам се да бих направио фотографију, само ходам и посматрам, ходам даље, полако, сасвим полако, али даље.