Можда ти и ниси Купидон.

Страшне су дечије лутке, има тог мотива у филмовима. Лутке одраслих, лутке умрле деце, спаковане у некадашње нове кутије, сломљених кичми и вратова, смешкају ти се а јебале би ти матер.

Жив ли си, гипсани Купидоне, јер живо гледаш у башту држећи књигу у руци? Књига је отворена на средини, а у другој руци ти је перо. Написао си, дакле, половину књиге. Пишеш, одатле тај занесени поглед. Обрашчићи ти једри, осмех блажен, таласасти праменови достигли естетику неочешљаности. Декоративно срце одлепило се са стакла и пало тик поред тебе. Не наседаш, пишеш. Оно ипак умире, изобличено, на дохват твоје десне руке у којој држиш перо. Можда ти и ниси Купидон.

Послови од користи (4): Орезивање ружа

                                 (заборављеном детету)                              

Резао сам руже. Јесен је,

дани су када и оне, за место везане,

на неки свој начин утону у сан. Срезане

до земље, као да у задње опсене

сунчевих зрака лежу по башти

да живот наставе сном. Да, кад их први

и сви потоњи покрију снегови, у крви

пробуде топло, процветају у машти.

У вази последњи букет. Још пред вече,

охладиће се дан. Ветар, у надолазећој снази,

разноси изношене латице. У мојим прстима трње

подсећа ме на игру. Зар ишта постоји прече

од ње, заборављено дете? Не, ништа црње

од изгорелих боја лета у вази.

Кост

  

У моме бићу кост

мери даљину светова

бројем урлика петлова

у сваки освит, к'о мост

који прелазим дахом

од првог према задњем, ја, гост

планете сопственог тела, што прост

чувам целину прожет прахом.

У моме бићу кост

чува последње песме слова

да објави их у свету снова,

да о мој последњи пост

омрси се на гозби црв

и спере с мене сву људску крв.

Слепо црево

извађено ми је нешто

што ничему не служи

што може само да боли

залогај мање

када ме буду

као и сваког природњака

појели људождери

                                   (27112014)

Прича на српском

         Могао бих написати причу на српском, да је цео свет разуме.
         Било, летос, дете, на хановерском шеталишту. По плочнику сликар изложио своје радове, а оно иде и додирује их. Тек проходало, води га мајка, или тетка, или стрина, или ујна, и покушава да га убеди да слике нису за пипање:
         ''Nein!''
         Ништа. Њено прво упозорење пролази без жељеног резултата и она исту реч понавља нешто гласније и оштрије, гестикулирајући испруженим прстом:
         ''Neein!''
         Дете к'о дете, привлачи га шарено па и даље додирује слике. Но мајци, или тетки, или стрини, или ујни, попушта разум, узима га, подиже увис, и виче:
         ''Ма...! Кад кажем nein, онда nein!''
         Било, летос.


         (Hannover, 2006)

Ноћас, у ноћи пуног месеца, постао сам пионир.

Ноћас, у ноћи пуног месеца, постао сам пионир.

Ставио сам мараму око врата и капу на главу.

Изговорио заклетву о верности, марљивом учењу и раду.

Помолио се за старе и болесне, за живе и мртве.

За родитеље, добре другове, планету Земљу и све народе и народности.

Потом обукао свој црни капут и изашао у ноћ.

Под кишу, којом ми ноћас пун месец шаље поздрав.

У мрак, међу све људе света који желе слободу, мир и љубав.

                                                                                                          07112014

                                                                                

Дресура

човек шутира лопту пас му је доноси

човек шутира лопту пас му је доноси

човек шутира лопту пас му је доноси

лопта је пробушена

човек шутира лопту пас му је доноси

човек шутира лопту пас му је доноси

човек шутира лопту у леву страну

пас му је доноси човек шутира лопту

пас му је доноси човек шутира лопту

у десну страну пас му је доноси

човек шутира лопту пас му је доноси

човек шутира лопту пас му је доноси

човек шутира лопту пас му је доноси