Овде и сад (О детињству храста)

Клечим и благо додирујем већ разгранало дрвце храста, најмањи његов жбун поред којег сам икада прошао, једва му чуо зов док извирује из ливадског цвећа и травки. Иначе га не бих ни видео. Тек толики а већ препознатљивих амбиција, доминантан још у своме детињству, мали принц микрокосмоса ове падине.

Зове ме назад, себи. Да се сликамо. Он и моја сенка. Једног ће дана, кад нам се поново путање линија живота укрсте и кад нам кора постане слична, он мени понудити своју сен, да отпевамо један другом песме наших живота, он својом бујном летњом крошњом, ја својом зимском. У моје име, кад будем опет мали, као што сам га у његовом детињству научио, додиром мојим на врху крошње да помилује небо.

Негде у ветру

1.

перверзијом овог пута називам

очување безгрешности међу нама

а не бих те могао не оплодивши те 

одгурнути од себе

те то урадих док ошамућеној ти срицах 

да глад је засићена

2.

на улици се слеђен нађох

отргнут од поезије

камерна хармонија

разви се у симфонију стихије

негде ме у ветру има

звиждућем џез

3.

мислио сам да смо успоставили случајност

хтео опет године без тебе

позвао да прећутим

свађом љубав

говором додир

4.

наше су речи

симбол немоћи пред богом

Орфејев повратак

ходати ходати

незнаним стазама

ходати напред ходати

па одједном

стати

ходати напред, трчати

па одједном

стати

као

у сну

сном огрнут

постати

Миленијум

(1)

упиремо се једно у друго од пре постанка живота

срцем што ближе,

о твоје тело брже дамарам,

у тамној хладној одаји од зноја влажној

ни то што смо скамењени не крије да смрт нас се одрекла

гледамо у мрак и призивамо једно друго:

пустиње адске

звериње силно дозивају на пашу

некада сам ти по слепим мишевима таласе слао.

у очима су остале залеђене 

ватре које смо гледали.

пустили да иступе 

зубе на 

н

а

м

а

.

.

.

(2)

где 

волиш 

више бити?  

зависи у чему?  

па, рецимо, у љубави.

доле?  онда си у овој нашој песми сталагмит

и до коначног нам пољупца још само центиметар оста.

У мојој тами

Не желим бљесак твог бића.
У мојој тами видим.

Не крцне вољом кост, не прхне прах
да бол ми такне: помери руку, молим те,
љуби је црв. Скелет од мене твој
милиметрима далеко је.

Тишина срце је музике,
љубав: срећом тугу хранити.

О плавом у љубави

На најголубијем делу твог тела

склапамо уговор. Нећеш ли моћи заборавити

додир псалма са оштром бојом мастила

које рађајући се најзад постаје реч молитве за тебе,

нећеш ли моћи, ако не пре, пергаментом твоје суштине?

Памти ли папир речи или то чинимо ми

којима очи шара преписујући се на брда, долине, шуме? Плавет,

она нас својим скровиштима голица. Комуницирамо и без изговорене речи

а у нама је, нема. Не познаје начин да избледи.

Није неопходно да упознамо се боље

кад нам се већ душе телима отимају да прославе страст

вечно првог пољупца. Љубе се, једна у другу продирући.

То је небо. Спрема нам место у облацима, да без одеће крвне,

као у мајци зачете тек, угости осмехе нам и стварна бића. Лежаје,

који вртоглаво, док на њима најзад заиста љубав водимо, висинама хитају.

Памти ли папир речи

или их само преписује на наше очи да други из њих чита?

Уобичајености, одвратна постала да миримо се са свим и свачим,

одричем те се иако једини начин за преживљавање нудиш,

одричем у замену за оно што би требало да будеш. 

(илустрација: Joan Miró - ceci est la couleur de mes rêves ~ this is the color of my dreams /detail/, 1925)

страст

стреси се од језе
смисливши ме
зној се
будем ли ти у сну
и вришти

јер срце сам ти отворио