Прошетала је кроз кућу непознатих људи. Није знала ко је, нити куда ће. Кућа је била сеоска, газдинска али оронула. Ушла је у њу кроз велика врата и ту затекла пуно деце. Кружила је по великој соби чешући се леђима и рукавима о зидове. Као да је хтела нешто да пита али се није усудила. Нека деца су изненада променила своје понашање, изгледала су као да су приметила њено присуство. Она је ипак хтела непримећено да пронађе друга врата али у овој просторији као да их није било. Баба је изнела бебу, девојчицу која је почела да плаче. Иако је напољу било хладно, снег се додуше топио али влажно фебруарско вече зачинио је ветар са покојом капљицом у себи, села је с њом на клупу у дворишту и труцкала је на својим коленима. Неколико жена у дворишту стајало је окренуто према спољном зиду куће, крстило се и, као и беба девојчица, плакало понављајући једно име, и уз њега титулу игуманије. На зиду је висио бели рам без слике.
